Замислите Београд средином 19. века… На пример 1867. годину. Турска војска након више од три века напушта варош, а Београдска тврђава поново је у рукама српског народа. Становништво са периферије улази у град који више личи на турску касабу него на европску варош. Слободарски дух се шири кроз сваку улицу и кроз сваки дом. Започиње један нови период који доноси велике промене, како у животу људи тако и у изгледу Београда.
Тих година Емилијан Јосимовић, први српски урбаниста, започиње велики посао уређивања вароши, промену из оријенталне у европску престоницу. Град постаје све већи, старе уџерице замењују нове спратне зграде. Бројне су препреке на које Емилијан наилази током уређивања града. Један од највећих проблема био је, између осталог, снабдевање вароши водом. Тај проблем пратило је и масовно досељавање становништва, тако да је Београд са око 30 000 становника 1873. године, порастао на чак 80 000 почетком 20. века. У том периоду рађа се и идеја за израдом новог водовода, који би задовољио потребе града, који је из године у годину постајао све већи.
Али вратимо се на кратко у период првог века када су Римљани владали овим просторима, не бисмо ли видели како су они решавали питање воде. Наиме, они су први довели воду из околних потока у центар града. Направили су системе који су спроводили воду од извора Мокролушког потока и из Липовачке шуме до данашњег центра града. Трагови овог водовода у виду тунела данас су под земљом, а вода са овог изворишта коришћена је у граду све до 1870. када је, услед ширења града прекинут тунел на почетку Булевара краља Александра.
Следећи велики водовод направљен је током турског управљања градом. Турци су воду спровели из извора око Булбулдерског потока, па преко Дорћола до тврђаве. Крајња тачка докле је долазио овај водовод била је на Везировој или Мехмед пашиној чесми.
Како се град временом ширио и на савску падину, Аустријанци су између 1724. и 1737. године изградили Варошки водовод који је напајао водом тврђаву, све градске институције и јавне чесме.
Београд је средином 19. века имао око двадесетак јавних чесама. Оне су се храниле водом са изворишта у близини града, а вода се чувала у великим резервоарима, од којих се највећи налазио пред улазом у град, испред данашњег хотела Москва. Како су Турци те резервоаре називали теразијама за воду, по њима је тај део града и добио име. Одатле се вода цевима спроводила до највећих чесама. Такође, готово свако двориште поседовало је и бунар, али већ крајем 19. века, велики број њих, због недостатка канализације, није имао исправну воду за пиће. У том периоду и број јавних чесама се повећао на тридесет и пет. Поред јавних чесама постојала је и служба сакаџија – разносача воде, који су коњским запрегама преносили воду са река и чесама до кућа.
Најпознатије чесме биле су на прометним местима, пијацама, улицама, пролазима. Неке од њих су опстале дуго, али само неколико их је сачувано и данас. Са жељом да их сакријемо од заборава, представљамо вам најзначајније београдске чесме из 19. века.
Чесма Мехмед-паше Соколовића је најстарија очувана чесма у Београду, саграђена у 16. веку. Налази се на Београдској тврђави, поред Дефтердарове капије и бедема Горњег града које гледају према Сави. Подигао ју је турски велики везир српског порекла Мехмед-паша Соколовић као успомену не један од многобројних ратних успеха. Поред чувеног моста на Дрини у Вишеграду, ово је једини сачувани споменик који је он подигао на овим просторима.
Делијска чесма је једна од најстаријих у граду, помиње се још у 17. веку. Неколико пута је кроз време мењала место. Првобитна Делијска чесма налазила се испред Делијског конака, у којем су одседали турски војници – делије. Конак се налазио на углу улица Кнез Михаилове и Вука Караџића. Чесма је порушена 1889. године али је убрзо изграђена нова на месту данашње зграде САНУ. Када је започето копање темеља за зграду САНУ порушена је и та Делијска чесма, а нова је постављена тек регулацијом Кнез Михајлове улице 1987. године и њеним претварањем у пешачку зону.
Теразијска чесма подигнута је 1860. године у част повратка кнеза Милоша Обреновића на српски престо. Судбина ове чесме пратила је и бурну историју града. Свега три године након постављања, чесму је током прославе рођендана кнеза Михајла захватио пожар који јој је нанео велику штету. Обновљена чесма стајала је на сред трга Теразије све до 1911. године, када је услед реконструкције трга, пресељена у порту храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру. Враћена је 1975. године на данашње место, испред хотела Москва. Поред чесме Мехмед-паше Соколовића, ово је једина очувана чесма старог Београда.
Чесма на Великој пијаци била је на простору данашњег Студентског трга и Универзитетског парка, изграђена 1875. године. Велика пијаца је уједно и најстарија пијаца у Београду, отворена 1824. године. Након укидања пијаце 1928. чесма јепренета на пијацу Стари Ђерам.
Чукур чесма налазила се на месту где и данас постоји спомен обележје (Дечак са разбијеним крчагом), на углу Добрачине и Господар Јевремове улице. Позната је по догађају који се одиграо 1862. године када је турски војник убио дечака Саву што је довело до борби и на крају и протеривања турске војске из вароши.
Сака чесма налазила се на углу улица Господар Јованове и Краља Петра, у делу града који се називао Зерек. Управо са ове чесме сакаџије су најчешће разносиле воду по домаћинствима. Они су воду захватали и из Дунава и Саве али је она тада коришћена искључиво у техничке сврхе. Сакаџије су опстале све до увођења водовода у Београду, када су почеле да се баве новим занимањем – постале су ледаџије.
Поред ових чесама, Београђани су пили воду и са Табачке, Тоскине и Мале чесме, чесме код Црвеног петла… Готово свака црква у граду имала је своју чесму па су најпознатије биле оне у портама Вазнесењске и Саборне цркве и цркве Свете Петке. Било је и великих изворишта у непосредној околини града, попут Хајдучке и Пашине чесме, затим Беле воде које се налазе недалеко од првог правог градског водовода у Макишу. Ове чесме на периферији града и данас постоје као споменици времена. Посетите их, имају шта да испричају.
Ратомир Веселиновић
Извор: планплус
