Пожелим тако, с времена на време,
да ти глас шапатом дотакнем,
и кажем “ волим те“.
Можда би ти гласне жице задрхтале,
у тим морима живота пуним,
поверењем заденутим,
за сваки поглед занемели,
што га јутром уснулим капцима кријеш…
Ех, тиховање моје свакорано,
пожелим ти сунцем прићи,
пожелим, ма и буром и осеком тамо неком,
па и трагањима узалудним,
индигом твојим, бонацом да ме мијеш.
Пожелим…
