Иглице росне , слеђене, цјеловима растопи,
душом радости да се крик проломи.
Свијај се око мене ,
ускрати туге што наткривају дуге.
Постаћу жена, очију ћилибарских,
владајуће тишине,
иза прозора ренесансних,
скулптура моделирана,
лепота неизобличена,
прашину да слеже.
И по катрану ћу газити, ноге да се лепе,
траг да остаје, да умем да се вратим,
унесем у улоге главне, не очајавајући
над театром глумца, истинског.
Пожелети нећеш да ме са себе стресеш,
док све варијације у валцер претвараш,
поклони ми ту бесмртност,
валцер је вечан.
