Владавина цара Јустинијана приказана је у дјелима многих историчара, од којих су нам нека сачувана а нека пак не. За писање овог рада о цару Јустинијану кориштен је један извор и књига који су билу доступни. Од извора кориштен је Прокопија, највећи историчар VI вијека и његова „Тајна историја“ а од књига кориштена је „Историја Византија“ Георгија Острогорског, највећег византинолога XX вијека.
Ова два дјела пружају јако вриједне и поуздане податке о владавини овог византиског цара. Међутим, вриједи одмах указати да одређене дијелове у „Тајној историји“ треба свакако узети са резервом. У питању је дјело у коме се примјети ауторова огорченост и оно што је у потпуном дискурсу са оним што исти аутор пише у „Историји ратова“. Прокопије на одређеним мјестима пише о Јустинијану као о човјеку слабог карактера, са великим промјенама расположења, човјека слабог морала, који је превртљив, који никад не говори истину и који је склон кажњавању и уништавању. Стиче се утисак да се овде нарушава једно од основних правила за писање историје „sine ira et studio“ ( Без мржње и предрасуда). Док за разлику од њега Острогорски пише са одређене дистанце, објективно и без расуђивања. Ипак „Тајна историја“, уз резерву и критику,коју у суштини пружа сам Острогорски својим дјелом „Историје Византије“ пружају ширу слику о цару Јустинијану, његовој владавини и дјелатности.
Тако долазимо до сазнања да је Јустинијан био највећи и најобразованији византијски цар и император Источног Римског Царста. Јустинијан долази на престо у 50-ој години живота, наслиједивши свог ујака Јустина и владао је од 527. до 565. године. Године 532. дошло је до побуне „Ника.“
Та побуна је добила име због лозинке која значи „побјеђуј“ и вођена је између странки „плавих“ и „зелених“. Присталица странке „зелених“ био је Анастасије I , док је за „плаве“ био Јустинијан. Временом, Јустинијан је подстицао једну странку против друге што је касније довело до њиховог удруживања против њега самог. То је био моменат када је цар хтио да побјегне у Тракију али га од тога одвраћа жена Теодора, а престо му спашаваjу Велизар и Нарзес. Управо Нарзес ступа у преговоре са „плавима“ који су уједно били и хришћани као и сам Јустинијан и долази до раскида овог удружења. Како стоји код Прокопија, Јустинијан је удружено дјеловао са својим женом Теодором иако су то пред широким масама прикривали, може се рећи да ју је сматрао својим савладаром.
Јустинијан је био значајан и у својим административним мјерама на основу којих је настојао да сузбије корупцију и обезбиједи пореске приходе. Исто тако, начело да се одвоји цивилна од војне власти које је успоставио Диоклецијан и Константин Велики, напуштено је. Управо напуштање тог начела било је један од разлога зашто није успјела уставна реформа, то је заправо био само прелазак ка Ираклијевом поретку.
Велику пажњу цар Јустинијан посветио је кодификацији римског права. Полазну тачку чини Теодосијев Кодекс те након одређеног периода комисија правника под Трибонијаном израдила је збирку важећих царских закона, објављеног 529.године под називом Јустинијанов Кодекс. Значајна су и друга дјела, а то су „Дигесте“, „Институције“ и Новеле. Јустинијанова кодификација је значајна јер у свом законодавству прокламује слободу и једнакост свих људи, те се и положај робова ублажује.
Јустинијан је био и римски император на византиском престолу и хришћански владар. Послије Теодосија I једини је цар који се залагао за христијанизацију Царства.
Залагао се много за цркву и њена права, те је она у њему нашла и браниоца и господара. Црквом је управљао на исти начин као и са државом. Чак је 523. године затворио Академију у Атини и забранио паганска предавања и отворено иступао прозив паганства.
Залагао се за обнову Царства, међутим то му није успјело. Ипак је за јако кратко вријеме успио да рестаурише спољни сјај Царства али без успјеха у спровођењу унутрашњих реформи. Рестаурација није имала чврст темељ и то је убрзало слом Империје.
Царство какво су наслиједили његови насљедници било је исцрпљено и уздрмано како привредно тако и финансијски. Јустинијан је доста улагао у грађевинску дјелатност и вриједи споменути да је за вријеме његове владавине саграђена највећа хришћанска црква Света Софија. Ипак највећи ударац за Царство био је напад Лангобарда 568.године на Италију и упади Гота у Шпанију. Тада се политичко тежиште помијера на Исток и један од задатака Јустинијановог насљедника јесте учвршћивање пољуљаног утицаја Царства у Предњој Азији. Јустинијанов насљедник је његов сестрић Јустин II који је владао од 565. до 578. године. Он је одбио да плаћа данас Персији и тада долази до склапања „вјечног мира“ између Јустинијана и персијског краља Хозороја I. Усљед ове ситуације долази до избијања рата у којем слабост показује Персија што је искористио цар Маврикије и на персијски престо довео Хозороја II који склапа мир 591. године са Византијом. Освајачки ратови на Западу и борбе са Персијом за вријеме Јустинијанових насљедника паралисали су моћ Византије на Балканском полуострву. Након слома Јустинијанове рестаурације византијска царска власт губи значај. Долази до политичког значаја сената и до заоштравања политичких и вјерских односа међу странкама „плавих“ и „зелених“.
Драгана Рисовић
