Наше тумачење стварања човека «по икони» Божијој има суштинске последице за одређивање морала и етике.

Када је хришћанска догматика пала под власт Западног рационализма, биће «по икони» је посматрано као природа човека уопште, као врста. Заиста, икона Божија у човеку је тумачена само у односу на један од два «дела» нужно подељене природе – на човеков «дух». Одређене особине човекове «духовне» природе, посебно рационалност, слободна воља и «власт», представљају пројектоване елементе његовог бића које је «по икони».

Ове егзистенцијалне тврдње су коришћене од стране јелинских Отаца да би се указало на онтолошку разлику личности и природе, откривајући обоје као заједничку могућност природе и јединствени лични начин на који се ови природни потенцијали егзистенцијално остварују.

Међутим, ако Бог даје основу живота у виду личне различитости, љубави и слободе од сваке природне предодређености, онда икона Божија не може да одговара човеку схваћеном као индивидуи или објективним својствима природне индивидуалности, а посебно не једном «делу» индивидуалне природе.

«Икона није део природе», каже Св. Григорије Ниски.  И Михаил Хонијатис  додаје: «Није душа сама, нити је тело само оно што се назива човек, него обоје заједно; на ово двоје заједно се односи реч Божија да је створио човека по својој икони».

Рационалност, слободна воља и владавина одређују икону Божију у човеку не због тога што се односе на његову «духовну» природу, већ зато што се односе на начин на који се личност разликује од природе и устројава у себи ипостас живота неспутану било каквим природним предодређењем.

Човек је рационалан [= словесан] и има слободну вољу и власт у природи зато што је личносно биће, а не због тога што је «дух». Ове људске способности не познајемо као опште, објективне особине: мисао их једноставно преобраћа у независне и одвојене појмове. Познајемо их као нешто апсолутно различито у свакој одређеној личности. То су, засигурно, могућности или енергије које поседује свако људско биће, али оне увек откривају јединственост личности. Оне немају другачије постојање до пројавом личне посебности.

Ово питање је од кључне важности за одређење људске моралности.

Ако икону Божију разумемо у односу на природу а не као личну посебност човека, онда морал, истина и аутентичност егзистенције, јесу нешто предодређено природом и представљају суштинску нужност за човека. У том случају, етика је схваћена као саображавање индивидуалног објективним и природним захтевима, и њено кршење има последице које су «деструктивне» за његову природу. Оно не унакажава просто икону Божију утиснуту у човекову природу, већ је заправо брише.

Сходно томе, индивидуално подударање са објективним или природним захтевима морала је свакако одређено постигнуће, «врлина» са објективним заслугама; али сва њена сигурност је у верности природи. А природа по себи је створена и смртна: она није та која устројава ипостас вечног живота.

Стога морал престаје да се односи на истину личности, на динамичко, егзистенцијално остварење истинитог живота, љубави и заједнице у слободи. Односи се на природну индивидуалност, у виду интелектуалне самосвести, психолошког ега и хтења стављеног у акцију – другим речима, на субјективну условљеност индивидуалног саображавања са природним захтевима «врлине».

Ово је смер  разумевања етике као индивидуалне обавезе или индивидуалног постигнућа. Неизбежно, обавезе и постигнућа су разврстани у опште прописе индвидуалног понашања и закона који се јавља као основа односа индивидуалних права и обавеза. Моралност је схваћена унутар објективног контекста друштвеног суживота, и представља једну спољашњу и сасвим законску неопходност.

Када је истина личности потцењена или игнорисана на подручју теологије, то неизбежно има за последицу стварање легалистичког, спољашњег система етике.

Тако човеков етички проблем престаје да буде егзистанцијалан, престаје да буде проблем како се спасити од природне неопходности – од простора, времена, страсти, пропадљивости и смрти.

Етички проблем постаје псеудо проблем објективних обавеза које остају лишене егзистенцијалног оправдања.

Када интелектуалне и конвенционалне категорије замене онтолошку истину и откровење у хришћанској теологији, онда такође у историјском животу Цркве, проблем спасења бива затамњен сенком мучења човечанства «законом» који никуда не води.

ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име