Данас је модерно усавршавати се. За оне који желе да постану бољи, здравији и богатији. Постоје разни приступачни тренинзи личног усавршавања, курсеви самоисцељивања или обуке које вам обезбеђује фирма… и све то служи повећању нашег самољубља. Рекламе нам, са свих страна, обећавају „позитивне промене у свим сферама живота“. Тренинзи који обећавају решење основних проблема засновани су на идеји да човек постигне неке циљеве без посебног унутрашњег рада на себи. На
пример, ако нисте сигурни у себе, то значи да увиђате своје недостатке, који вам сметају при комуникацији са другима. Из тог стања постоје два излаза. Први је: недостатке треба исправити, што нас упућује на унутрашњи рад а то је сложен пут. Много је једноставније недостатке сматрати врлином, и затворити очи пред њима. Говорити себи да немаш никаквих недостатака. То се у наше време и чини управо на тим разним тренинзима личног усавршавања.
На њима се човек сугерише, а он сам се радо саглашава са тим, да је веома способан, да има огроман број могућности, да може да управља својим животом и чак се може тврдити да је сваки човек раван Богу! А све то не мора бити ништа друго него технологија пумпања човековог ега нереалним представама о њему самом. И као резултат тога он упада у ропство своје самоуобразиље, верује у ту слику о себи и заљубљује се у свој измишљени лик, кроз искривљена осећања налази потврду свему наметнутом, уверен да је предиван и моћан, почиње да презентује а никада и да намеће ту представу другима.
Ништа ново- све те илузије граде се на гордости. Треба приметити да се ни у једној традиционалној религији гордост, самоувереност и уподобљавање себе Богу не сматра врлином. Можемо се присетити да је Деница пао управо зато што је преценио себе. Адаму и Еви је уочи пада у грех било обећано „бићете као богови“.
Неко време после таквог тренинга човек може да буде у стању блиском еуфорији. Раније му много тога није успевало, а овде се осећа као да нема ничег
недостижног, да је он много бољи и успешнији него што је могао и помислити. У неком тренутку ситуација се мења, он може почети боље да зарађује, може постати
сигурнији у себе. Али, чему све то? Ради мобилизације унутрашњих психолошких ресурса које има свако, али који нису неограничени. То се може поредити са узимањем допинга у спорту. После нагле мобилизације и трошења унутрашњих ресурса неизбежно наступају кризе и опустошење.
Ипак пре или касније, човек ће се свакако наћи пред проблемом који не може да реши што ће нанети разарајући ударац по самољубљу вештачки надувеном на курсевима.
Крај првог дела…
Михаил Хасмински
Из књиге – Од бола ка победи
