Док пишем ове речи,
Сузама натапам тугу,
Дужу од вечности.
Тамни облаци прекрише небо! А чух глас руже кроз ветар. Морски таласи је претачу
У боју моје мајке.
О, каква радост, да видим те очи!
Окретох се да их поново видим;
Беше узалуд.
Нема те више, изгуби се, нестаде те, мајко! Сада те тражим у песмама,
У цвркуту птица тражим твој глас.
У свакој жени тражим твој глас.
У свакој жени тражим твој лик, мајко!
Паде вече. Погледах високо кроз амбис неба – Нека звезда плану кроз таму постојања
И сакри се у небеском пребивалишту.
Месец се купа у мору
Испод звезданог неба, куда су мисли лутале. Идем све даље и даље.
Тамо, где хара плач и туга,
Тамо, где тебе, мајко, нема!
Шетам по отвореном мору
Једног успаваног јутра,
У коме је дан празан – неиспуњен. Седох да се одморим.
Огромне чежње даљине путују у мени, Кроз зелене одоре питомих пејзажа, Тамо где ми мајка оста.
Суза се купа на лицу мом
У ведрини зоре и свитању јутра.
Све је пусто. Завлада туга.
Сећања на мајку измамљују бол. Ћутим у оковима туге и ноћне море
И слушам откуцаје срца.
Кроз сновиђења гледам те у тишини: Да ли си будна или ми спаваш, мајко? Љубав је моја према теби загрљај,
Који се не може рукама обухватити! Љубав је моја до сржи, до дна,
За тебе, мајко!
Често се провлачим змеђу твојих погледа, Кроз плаветнило неба.
Изнад океанских вода.
Ходам по Сунчевој стази живота,
По неким суморним данима, који полако бледе. Суза у грудима остаде залеђена
У једном даху!
Снагом олује пролетех кроз ветар
Да те поново видим, мајко!
Беше узалуд!
Не могу више ни да плачем –
Глас се изгубио испод небеских сводова – Занемех од бола.
Утопих се у страх!
Живот се угаси;
Однеше га олујни ветрови Кроз море уморних година.
Тражим те бескрајним ходом.
Донеси топлину у очима
И пламен у искрама Сунца.!
Мајко, зашто се угласи светиљко дана? Камен процветао.
Неопажен у очима пролазника Претворио се у стражара. Разбићу мраморни камен. Украшћу глас моје мајке
И у темељ моје душе узидати.
Пробудићу зелене очи,
Одакле ће блеснути поглед.
Оне су можда будне, ал` заробљене. Ја немам прошлост, ни будућност; Ја сам само дете мојих предака, Послато из неких прошлих векова. То само препуштам мојој песми, Она ће све да каже:
Да сам на овом свету живела
И само због тебе постојала, мајко! Сонет пун љубави посвећујем
Оној, чије срце је мога срца кућа тишине. Првој љубави мојој, мајци
Мојој, на чијем крилу сам учила
Да љубав значи понос и срећу.
Она је мој звезда – уточиште
Од које одлазим и којој се враћам.
И зато што ме волиш
И зато што те волим, мајко,
Исплела сам ти венац од стихова,
Којим ћу крунисати твоје вољено име! Пламен љубави твоје
Хиљаду година што прођу неће потамнети.
Благословена светлост њена подеђије Законе векова и свих промена
И живот, па чак и смрт саму.
Док пишем ове речи,
Сузама натапам тугу, дужу од вечности.
