Ветар се спотиче о таласе, пење се литицама,
стењући попут Сизифа
и као стена са брегова натраг у море сурвава, неприметно се увлачи
под запенушане чипке мора, подиже их
као разапета једра – открива модра и слана бедра океана.
Чељусти разјапљених из мора урлају немани, ветар их сулудо
у дивљем галопу гони
и у бездан таме урања.
Коњи, дивљи, помамни – грива од пене, ваљају се
и гризу и бесне.
Неуккротива снаго океана, ветре, луди ветре,
зар ми бол украсти не можеш?
