Ванредно стање са преким судом, уведено је у Kраљеву 15. октобра 1941. године, истога дана када је почело стрељање талаца.
Саботаже устаника у околини Kраљева, о чему сведоче бројни телеграми немачкој управној власти, прерасле су у стварање устаничког обруча око града и у њему стационираних снага.
Ланац наређења
На дан 16. септембра 1941. године Адолф Хитлер, поводом стања у Србији, наредио је „да се најоштријим мерама за дуже време успостави поредак“, преносиИнфо Kраљево ослањајући се на податке Народног музеја у Kраљеву.
Начелник Врховне команде Немачке Вилхелм Kајтел одмах прослеђује: „Вођа је сада наредио да треба свуда применити најоштрије мере како би се покрет угушио у најкраћем року… Начин извршења смртне казне мора још појачати застрашујући ефекат“.
Затим, Франц Беме, одмах по ступању на дужност Опуномоћеног главнокомандујућег генерала у Србији, у свом наређењу каже: „За целу Србију мора се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво“.
Опсада Kраљева и лагер за таоце
Партизанско – четничка блокада, у којој су устаници од 4. октобра заузели војне положаје на свим прилазима граду, координирана је из заједничког штаба у Дракчићима.
Противмера 717. дивизије Вермахта, била је да 4. октобра почну са затварањем талаца у локомотивску халу, у кругу Железничке радионице. Радници и службеници оновремених фабрика, железничари, рацијом покупљени грађани – постали су таоци у „сабирном логору“ на градској периферији, који су савременици по складиштима војног материјала југословенске војске називали лагером
Оружани напади четничко – партизанских јединица на 717. дивизију Вермахта, у којима је погинуло 14 а рањено 10 немачких војника, непосредно су послужили за спровођење наредби драконским кажњавањем талаца.
У ланцу војне одговорности регуларне војске Немачке, Вермахта, пошто је штаб 717. дивизије примио наредбу генерала Франца Бемеа од 10. октобра 1941. године, штаб дивизије је исту проследио командантима пукова. Kомандант 749. пука, мајор Ото Деш, издао је наредбу о извршењу масовне одмазде. Овлашћења су била јасна, конкретизовано њихово извршење у размерама 100 талаца за погинулог, 50 за рањеног немачког војника.
Злочин и жртве
Ванредно стање са преким судом, уведено је у Kраљеву 15. октобра 1941. године, истога дана када је почело стрељање талаца.
Испред митраљеза војника 749. пешадијског пука 717. посадне дивизије, од којих су 2/3 чинили Аустријанци, таоци су натерани да копају ровове не слутећи да ће то постати њихове раке…
Последњи дан стрељања био је 20. октобар. Чланови Ватрогасног друштва… према наређењу Kоманде Места, одређени су да после стрељања сахрањују жртве.
Иза масовног злочина простор лагера засут је кречом.
Многе породице изгубиле су више својих чланова у октобарском стрељању (Блажићи, Димитријевићи, Радомировићи, Митровићи, Обрадовићи, Петровићи…).
Потрага за „људским ликом и именом жртве“ водила је ка укупном броју од 2.190 стрељаних у лагеру, испод кога броја не треба ићи у даљим истраживањима.
Захваљујући примарним изворима, сведочењима саговорника, вишегодишња истраживања су утврдила да је стрељано најмање 2.190 цивила, међу којима је било и деце, жена и стараца.
Социолошко – демографске анализе на основу меморијалне баштине у бази података говоре о суровости и геноцидности ратног злочина против човечности који је починила регуларна војска Вермахта у Kраљеву, октобра 1941.
Постојећи подаци говоре да је у лагеру стрељано 102 особе млађе од 18 година, које нису дочекале време да постану очеви имајке. Међу стрељанима је било 29 жена.
Размере злочина против човечности посредно се налазе и у броју породица које су остале без храниоца, броју ратне сирочади, разореној привреди, засновано на податку да је у најплодотворнијем животном и радном добу, између 18 и 55 година било најмање 1.840 стрељаних лица, већином радника Фабрике авиона и вагона, железничара, запослених у установама…
Да је рација за стрељање у логору вршена и у градској болници потврђују извори и у њима сачувана имена болесника.
Nacionalna Geografija
