Појава и успон Стефана Немање на политичкој мапи Балкана започели су у доба амбициозног византијског цара Манојла I Комнина (1143–1180), који је био намеран да царство доведе на висине старе славе, када је Цариград доминирао васколиком хришћанском васељеном. На том путу обнове универзалистичке политике и утицаја Византије, важна станица било је Балканско полуострво, односно учвршћивање граница царства на Сави и Дунаву.
Српске земље па том простору биле су од значаја за Цариград, јер се, дакле, с друге стране Саве и Дунава налазило угарско краљевство, које није скривало своје освајачке амбиције. Од сигурности те границе зависила је стабилност и безбедност Византијског царства. Тако се Србија нашла под снажним притиском ојачалог Цариграда – између интереса две моћне државе.
Василевс Манојло је у складу са својим политичким интересима тежио да у Србији пронађе лојалне кнежеве, поуздане партнере у осујећивању угарских амбиција, који би били спремни и у могућности да га војно помогну у сукобима како против носилаца круне Светог Стефана, тако и против Селџука у Малој Азији.
Тада је у Србији владао велики жупан Деса, савезник угарског краља Стефана III (1162–1172) и Манојлов противник. Њега ће василевс Манојло развластити, ухапсити, а затим и послати у затвор у Цариград.
После уклањања Десе византијски цар је за српског великог жупана одабрао Тихомира, уз кога су била и његова браћа Страцимир, Мирослав и Немања као обласни господари.
Године 1163, на повратку из Угарске, где је уговорио брак своје кћерке Марије и угарског принца Беле, василевс Манојло се, негде око Ниша, сусрео са Стефаном Немањом. Био је то веома важан догађај у Немањином животу, готово пресудан, који ће код његове браће изазвати суревњивост.
Стефан Првовенчани пише да је византијски цар Немању примио „с царском љубављу , и да га је одликовао „царским достојанством и различним даровима“.
Сматра се да је Немања почео да влада у својој области још 1158. године. Међутим, сасвим је сигурно да је неко Немању морао да препоручи Манојлу пре сусрета у Нишу. Верује се да би то могао да буде охридски архиепископ Јован (Адријан) Комнин (1140–1164), рођак василевса Манојла, чију је подршку Немања стекао највероватније и пре грађења цркава по Топлици. Тачније, Немања није ни могао да подиже цркве без Јованове дозволе, а то значи ни без дозволе самог византијског цара. Архиепископ Јован био је важна полуга политике византијског цара на Балканском полуострву. Он је био присутан и када се Немања, у Нишу, сусрео са Манојлом 1163. године. То је морало да упадне у очи Немањиној браћи – они су, као и сви људи тога доба, знали да добри односи са црквом, обезбеђивање њене подршке, представљају недостижну предност у доласку на власт или у опстанку на власти.
Немања у својој удеоној кнежевини почиње да поступа самосталније: диже Манастир Пресвете Богородице, у народу познат као Петковача („и предаде храм Ани да се о њему стара“), а затим на ушћу Бањске реке у Топлицу Манастир Светог Николе, чиме изражава своје недвосмислено верско опредељење ка хришћанству источног обреда и византијској култури.
Када су чула за ове Немањине подухвате, браћа су га посетила и прекорила што то ради без договора с њима. „То би могло значити да у том тренутку државна политика није била склона тако одлучном окретању православљу у црквеној политици, посебно због јаког притиска Византије“ (Синиша Мишић, Радивој Радић). Дакле, Немања је 1163. године већ уживао подршку Византијске цркве, а у Нишу ће стећи наклоност и самог василевса. Немања тако долази до недостижне предности у односу на браћу, и тиме је отворен раздор у српско владалачкој кући (између њега и браће).
Међутим, Немања убрзо мења околности и 1166. године, како је прихваћено у историографији, осваја трон великог жупана. Немања, дакле, није дошао на престо редовним наслеђем.
Стефан Првовенчани – оправдавајући Немањин насилни долазак на престо, али и родитеље његове, чија имена не наводи – вели да они нису могли знати „Божје тајне и пучине милосрђа која ће бити на њему – да ће он царевати над земаљским и да ће се на небесима настањивати са анђелима“. Иначе, пракса извођења власти „само из небеског ауторитета“ својствена је управо оним владарима који су на власт дошли силом, а не правом прворођења.
Сукоб браће са Немањом избио је, како је поменуто, када су му они пребацили да је без договора с њима градио Манастир Светог Николе код Куршумлије. На замерку браће што диже храм, како пише Стефан Првовенчани, Немања је одговорио: „Ја га сврших, па, ако је добро, нека је мени, а ако је зло, нека опет буде мени.“
Браћа Немању потом ухватише „и оковаше му руке и ноге, и вргоше га у пећину камениту“. Немања се свакодневно у сужањству молио Светом Ђорђу Тропеофоросу (Победоносцу), уз чију ће се помоћ, како веле писци житија, као и уз помоћ својих присталица, ослободити из заробљеништва и прогласити великим жупаном.
Међутим, византијски цар није био задовољан овом променом у Србији, па је Немањиној браћи пружио не само уточиште већ и помоћ. Браћа су, дакле, помоћ затражила „у грчком царству“, како би, заједно са византијским трупама, савладала Немању. Првовенчани сведочи да су браћа најмила „грчке војнике, Фруге и Турке и друге народе“, и да су се са Немањом сукобила „на место по имену Пантин“. Код Пантина, дакле, на Косову, Немања је, по свој прилици септембра 1168. године, победио византијске трупе, као и војску своје браће. Тихомир се тада удавио у реци Ситници. Велики жупан Стефан Немања од тада
је у миру са браћом, обласним господарима: Страцимир је био удеони кнез око Западне Мораве (данашњи Чачак), а Мирослав у Захумљу (данашња Херцеговина и јужна Далмација од Неретве до Дубровника)“‘ – с обавезом да признају власт најмлађег брата.
Стефан Немања – одан „више вери него држави Ромеја“ – из захвалности што се избавио из тамнице и због победе код Пантина, решио је да подигне цркву Светом Ђорђу – славне Ђурђеве ступове – западно од данашњег Новог Пазара у Старом Расу. У натпису изнад портала цркве уклесано је да се то збило 1170–1171. године. „Државник је уз храм и молитву оглашавао своју победу“
(Јованка Калић).
Градећи ову богомољу Немања с једне стране демонстрира своју снагу и самосталност а са друге испољава приврженост православљу истовремено, како вели историчар уметности Ђурђе Бошковић (1904–1990), „не прекидајући, како из економских разлога, тако можда и због браће, контакте са католичком организацијом и њеним савезницима, којима чини уступак дајући својој задужбини романске облике“.
Сукоб „византијског империјализма“ и „националних стремљења“ земаља као што је земља Стефана Немање, биће вековна константа у односима Византије и Србије. Међутим, Византија, „најгора слутња, црна ноћ у војном и политичком смислу“, истовремено је и идеал свим тим народима. Они стреме томе узору у цивилизацијском, културном и духовном смислу. Словенски владари од Цариграда, и кад су у непријатељству с њим, очекују признања свог владарског статуса.
Овај парадокс ће карактерисати и владавину Стефана Немање, и у светлу овог парадокса настаће и српска држава и један мит који ће трајати вековима.
Убрзо после ступања на српски трон, Немања је са Византијом заратио.
Књига: Немањићи биографија, Лука Мичета
