Мрозовоља ми личи на мраз који ме стеже и не дозвољава ми да дишем. Тај мраз прави од мене одвојену залеђену јединку. Осећам се као нека ларва која је затворена у чаури. Али ја знам да, као и та ларва, ту само преживљавам. А да би живео, требало би да смогнем снаге да изађем из чауре. Та чаура је мраз презира према животу који ми не дозвољава да сагледам себе. Она ме стеже и не допушта ми да дишем. Мој напор подвига би био да се ослободим те чауре, спутавања моје воље. Ја хоћу да ми воља буде слободна и да не буде принудно усмерена, као у некој фабрици. Моја воља ми говори да сам ја уникат и да нисам шраф на траци живота. Ако сам такав. онда сам посебан и нисам, ни по чему, никоме сличан, нити је ико налик мени постојао раније, нити ће постојати касније. Та моја уникатност не може да се оствари као самозадовољни и затворени калуп. Мој задатак је да разбијем тај калуп и ослободим се ланаца нужности. Зашто бих ја то радио? Да бих срео неког ко је исто тако слободан. Комуникација те две слободе јесте љубав. Проблем са љубављу је такав што она није нападна, а да бих је задобио, морам да је освојим.
У нашем животу свака агресивност и све лоше ствари које нам се дешавају су нападне. Толико нападне да некада личе на безизлаз. Хришћански подвиг љубави је да нађем излаз из безизлаза, по угледу на Христа. То уопште није лако ни лепо, ни романтично, јер, све у овом свету је против љубави. Чак толико да она у ствари за многе и не постоји. Ту се крије тајна атеизма, јер, као што за многе љубав не постоји, исто тако ни Бог не постоји. К0ада саберем два и два видим да Бог јесте љубав, а љубав је однос. Ни љубав ни Бог нису опипљиве ствари. Неразумевање овог света ту добија замах јер ни Бог ни љубав нису ствари него дешавања. Бог је дешавање Оца, Сина и Светог Духа. Да би ја постао, ја морам да се осмелим на дешавање љубави. Управо том смелошћу ја се ослобађам од чауре и тако излазим на светлост. Та светлост отапа мраз мрзовоље.
