Док се возим аутбусом и тупо гледам у прозор који је споља облепљен рекламом, одлучујем се да покренем свој ум свежином.
У мом уму се роје помисли које воде неки разговор који се врти у круг, као када змија сама себи гризе реп. Те помисли у мени стварају заглушујућу буку небулозног и безизлазног лутања.
То лутање збори о самозадовољности. Свежину налазим у покушају да свој ум приближим Богу, изговарајући древну молитву: “Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешног“.
Те речи од мог ума отклањају лутајуће неконтролисане помисли. Одлазећи од мене, ти непријатељи праве простор моје особености, пуштајући Исуса Христа са свим његовим тајнама. Тада моје путовање аутобусом постаје тајноводство које ме окрепљује уносећи бистрину у мој разум, срчано идући путем живота.
