„Стари монах устаде, упути се ка отвореном прозору веранде и подиже поглед ка звезданом небу. Напољу је царовала неописива тишина. Друштвом се простирао дубок мук. Нешто касније. Старац се замишљено врати на своје место, па тихим гласом рече:

-Брате богослове, јесте ли искусили оно што хришћанским језиком називамо божанским еросом?

. Да будем искрен, Преподобњејши, нисам – одговори теолог.

-Схватате ли да сте, око овог признања, неприкладни за разговор о овој теми, којој се не може приступити само логички?

-Па како јој се може приступити, ако не логички? -упита теолог

-Ја нисам рекао да се овој теми не може приступити логички-одговори Старац-него да јој не можемо приступити само логички.

-Како јој другачије можемо приступити? -понови теолог

-Уз помоћ срца – одговори Старац

-Значи помоћу љубави? – одговори теолог

-Не помоћу љубави уопште – примети Старац – него помоћу логике љубави. Помоћу божанског ероса срца и помоћу „ума Христовог“

-Да ли се поштовани мој оче -рече теолог -логика љубави, односно божански ерос и „ум Христов“ могу ускладити са егоцентризмом?

-Зависи од тога како се егоцентризам схвата – рече Старац -Тај израз подлеже многобројним тумачењима.

-Данас је отац Хризостом рекао да хришћанство у својој дубини јесте егоцентрично.  додаде теолог.

– Питам се, дакле, како то да је Христос проповедао љубав која је друштвена, а
истовремено и егоцентризам, који представља љубав само према себи:

– Моје речи су погрешно схваћене – рече монах Хризостом – па нека ми буде дозвољено да свој став подробније објасним. Зар нисте схватили, брате, да сам појмом „егоцентризам“ хтео да дефинишем путању хришћанске душе“ Да сте ме питали за смисао овог израза, казао бих да испољавању хришћанске љубави, односно љубави према ближњему, обавезно претходи љубав према нама самима; наиме, најпре морамо сами бити хришћани, а затим ћемо своју пажњу обратити и на ближњега. Претпостављам да би било сасвим неприлично да ја, обузет тешком болешћу, препоручујем исцељење ономе ко је од мене лакше болестан, а да свој поступак правдам тиме што није добро бити болестан. Другим речима, неприлично је да ја робујем страстима, да ме муче „седам демона“, а да своме ближњему говорим: „Брате, ти си слуга зла. Ослободи се“. Но, можда ћете ви прибећи врло логичном питању: пошто нисмо ослобођени од страсти, зар треба да престанемо да чинимо мала дела љубави према ближњима Не. Благочестив је онај ко у властитој средини испуњава своју дужност и чини добра дела. Љубав према другоме највећа је врлина, и не треба то да заборављамо. Али, кад у православним оквирима посматрамо било какво добро дело учињено другоме – рече монах Хризостом – прихватамо га као добро под условом да буде праћено осећањем грешности и свешћу да у томе није пуноћа хришћанства и да не треба веровати како једино спољашњи облици добра представљају примену заповести о љубави према ближњему, него само његову пројаву сумњиве аутентичности. У сваком случају, никад не треба да заборавимо васпитни карактер заповести. Колико је само времена потребно да би неко исцелио себе, колико зноја и подвига треба да би се одстраниле страсти, то је већ друго питање, које се може изучавати на основу житија наших светитеља… Ја сам завршио…

– Зар тако мало вредности придајете много – опеваном човекољубљу, оче Хризостоме – рече теолог – и тако оцењујете дело хришћанског учења, којим су људи избављени из мреже сваковрсног зла:

– Понављам да та учињена дела имају релативну вредност. Да бисте ме боље разумели, довољно је да напоменем да свети Исак Сирин учи како је боље да се ослободимо страсти него да читаве народе вратимо из заблуде. „Боље ти је да ослободиш себе из окова греха него да робове ослободиш служења. Корисније ти је да се помириш са својом душом, у једномислију тројства које је у теби: тела, душе и духа, него да се својим учењем помириш са противнима. И Григорије вели како је добро умовати о Богу, али је боље очистити себе за Бога.“ У том духу учили су сви аскетски свети Оци. Па да ли је такво учење егоцентрично или није2 Зар они не препоручују да се најпре очистимо и стекнемо љубав, а затим да поступамо као човекољупци, као учитељи, као пастири, као проповедници, као вероучитељи: Зар то исто нема на уму и божански Јаков када каже: „Браћо моја, не будите многи учитељи… “ Ми не умањујемо вредност било каквој делатности која је од друштвене користи за све- товну средину. На исти начин не треба невидљиве подвиге монаха да подведемо под световне критеријуме. Вредност сваког начина живота може се проценити само унутар његовог простора.

– Значи, оче Хризостоме, у хришћанству постоје два критеријума и два ступња» – упита теолог.

– Не само два – одговори монах Хризостом.

– Колико је људи, толико мерила Бог користи да би извагао њихова добра и рђава дела. Настојећи да, унутар граница своје установе, доспеју до савршенства, монасима неће бити суђено на основу тога да ли су чинили човекољубива дела, него да ли су своје душе ослободили од страсти. А да бисте схватили колико је очишћење од страсти узвишеније од било каквог човекољубивог дела, рећи ћу Вам само следеће: онај ко очисти себе, тај стиче и све врлине, помоћу којих примењује јеванђелске заповести јер, пошто је очишћен, не подлеже таштини. Онај, међутим, ко се не постара за властито очишћење, него се узда у апсолутну вредност неких добрих поступака, те чини дела човекољубља и поучавања, тај и даље на себи носи рите својих погубних страсти. Чините добро; бићете награђени. Но, немојте вредност тога добра поредити са изузетним делом једног монаха. Немојте поистовећивати оно што међусобно није сродно. Присетите се сиромашне удовице из Јеванђеља. Блажена је због своје две „лепте“; зар би била лишена части да је имала то исто благочестиво расположења, а немала две лепте. Ослободите се, љубљени брате, предрасуде о томе да дела оправдавају човека независно од духовног расположења.

 

Из књиге – Између неба и земље

 

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име