После Првог светског рата српски писци су писали о Русима у избеглиштву. Зарија Р. Поповић (1856-1934) рођен у Гњилану које је када је рођен било под турском влашћу писао је о Старој Србији. После Првог светског рата учествовао је у раду Књижевног одсека Друштва Светог Саве у Београду. Објавио је у „Браству” за 1926. „Без цара”. У њој је писао како је деловала вест о паду царства међу Русима и Србима у Женеви. За оне који су се молили у цркви за повратак у поробљену отаџбину светлела је кроз тмину једна једина звезда Русија. Али у марту 1917. у Русији је револуција срушила царски престо. Истицао је : „Чујемо шапат утучених правих синова руских; …. “. Надали су се : „Можда ћемо довече чути противне гласове; можда ће нас зором пробудити химна „ …… царствуј на страх врагам” – храбримо се ми. Ову наду казујемо Русима, да нам је они појачају; а они је уздахом својим обарају, тужним махањем главе руше је. …. „Сутра је недеља : чућемо хоће ли се Царево име поменути у цркви” – хватамо се ми за ову једину сламку. И руска црква у Женеви пунија но икад: и Руса и нас, Срба. Па како смо се обрадовали кад је ђакон пуним басом загрме : „Императора Николаја!” При помену овога имена, које толико нада носи, крсте се Руси и Рускиње, крсте се и падају ничице; а крстимо се и ми, иако нисмо издашни у овом спољном знаку унутрашњих осећања. Тражимо погледе Руса да у њима нађемо радост своју. Затим у току недеље све мутније небо; …. И данас је црква пуна света. Све је хладна зебња обузела. Са стрепњом очекујемо почетак литургије и место у ектенији где се има поменути император. Испред мене стоји један старац Рус инвалид. …. Утом ђакон, реч по реч, као гушећи се, поче изговарати, место Императорова имена, „временоје правитељство”. На мах се утрнула осећања излише : …. Неки се спустише и клекоше, ударајући се у прси и тресући се од плача, …. . Писац је писао о руском инвалиду који се у том тренутку сећао како цар њему лично прикачује крст Св. Ђорђа, за њега најсрећнији тренутак у животу. Литургија се наставила али као „заупокојена”. И наставио : „Црна је слутња притисла срца наша, …. .” И касније су домаћи писци писали о руским избеглицама у Југославији.
Песник Милоје Коча објавио је песму „Браћи Русима у изгнанству” у својој збирци песама „Стазом живота” у Дубровнику 1935. :
Далеко, – далеко од рођине драге,
к”о изгнани народ расути по свету,
очајни и бедни ви трошите снаге
залуд тражећ топлу и сигурну мету.
По кугли земаљској лутате без станка,
ал” топлине нема к”о на родној груди.
Бол и чежња ваша расту без престанка,
кад вам кору хлеба дају туђи људи.
Док вас држи нада руског васкрсења
гробови се нижу, – крстови се роје,-
трагедија бледи једног поколења
далеко, – далеко од рођине своје.
О и ми смо били Голготи на вису,
куцали смо и ми на туђинска врата,
ал” наде нас никад оставиле нису,
јер и у туђини брат је наш”о брата.
Ми вас разумемо и чекамо с вама
на Русију нову, коју носе дани,
загрљени братски, – сретни, – у сузама
да кликнемо с вама : БОЖЕ ЦАРЈА ХРАНИ!
А дотле, … нечујно,. … гробови се множе,
као свете лучи ту да стоје
и да шаптом струје: о, – зашто смо, боже,
далеко, – далеко од рођине своје ….
Песма је написана 1930. и хармонизована за мешовити певачки хор. На руски је превела госпођа Александра Николајева у Београду 1930. После Другог светског рата под комунистичком влашћу није се дуго смело писати о руским избеглицама. Милош Црњански написао је у емиграцији „Роман о Лондону” где је главни јунак кнез Никола Рјепнин.
Саша Недељковић
