Смирено и задовољно једем забрањену храну.
Танко сечену сланину на шупљикавом, свежем, хлебу
Са црвеним округлицама чери парадајза,
Које заливам спорим гутљајима, слатког , купиновог вина.
Гледам у прозирну, далековиду чашу са високом стопицом
Која ме води у моја незавршена сећања
Ниског, бакиног, белог подрума
Испуњеног празним, беживотним, дрвеним бурадима.
Као радознала, петогодишња девојчица
Играла сам се жмуре у том помало хладном, историјском
За мене недореченом простору
Који је био питки одсјај мојих мушких предака.
Причали су ми приче о заборављеним рецептурама,
Незаборавног и успављујућег пића
Коме ја нисам успела да дочарам мирис и укус.
И та недоживљеност је помало бојажљиво, годинама, лутала у мени.
Тражила сам то вино у мојим маштањима,
За многим столовима и различитим земљама.
Сада знам да се тај животни напитак,
Још давно и врло смело уселио у мене,
Уткао у моје поре и гене
И да мирише на моју светску, енциклопедијску, свезнајућу душу.
