КАД се добро проучи закон о штампи који је потекао од Стојана Протића, не стиче се утисак да је у њему баш све било лоше, поготову део који се тицао одредби везаних за клевете и увреде.
Тај проблем (наношења увреда преко штампе, и безобзирног ударања на част људи) био је уистину горући проблем, и он се морао решити…
Са питањем клевета и увреда стајала је у вези једна управо показна појава у српској штампи – уцењивање појединих личности. То је била постала специјалност не само неких новинара-појединаца, већ и неких издавача листова… Рецепт је узет из Беча, од опскурпних бечких булеварских новина… Прво би неки лист објавио краћи, увредљив напис о некој личности, а онда би се код ње појавио човек „с јаким везама“, и тражио толико и толико пара да би се обуставило даље ружење по новинама.
Међу онима који су на овај начин били уцењивани налазио се и народни посланик Максим Сретеновнћ. На седници Народне скупштине 17. марта 1909. године, он је изнео, да му је прво тражено хиљаду динара у готову, а затим три стотине, па да се „курталише“ напада у „Правди“. Кад на то није пристао, у „Правди“ је, 16. марта 1909. изишао напис – „Лудачко дело“, у којем је речено да је он, Сретеновић, „шенувши памећу“, истрчао пред кафану „Париз“ у Београду „у гаћама и кошуљи јурећи неке пацове, које нико сем њега није видео“.
ЗА „ПРАВДУ“ је у Народној скупштини изнесено не само да се бави уцењивањем, већ и да прима новац „од непријатеља Србије и Српства“. Као лист који прима новац са стране, који је везан „за јасла“ министарства спољних послова
Аустроугарске, помињана је и „Штампа“ Светолика Јакшића. Стојан Протић је то најдиректније рекао у „Самоуправи“, у броју од 21. марта 1911. године: „Штампа-то је лист који је лагао о здрављу краља Петра да би извео падање српких папира на страним берзама и тиме материјално оштетио Србију. То је лист, који је безброј пута најскандалозније клеветао, грдио и вређао владу српску, и војску српску и све што је српско – јер то је лист, који за туђинске паре ради о глави своје отаџбине.“
Са разобличавањем „Штампе“ као листа у служби туђинских интереса (што је било потпупо тачно и о чему постоје писмени докази у Државној архиви у Бечу), „Самоуправа“ је почела још у 1905. и 1906. године. У броју од 11. септембра 1906, на пример, она је објавила текст у којем се каже, да је „Штампа“ лист који „одавно трује ваздух ове земље; који подлачким измишљотинама и сатанским интригама противу своје отаџбине, отворено и дрско служи туђинским интересима; лист, који без икаквог срама и стида улази у гадна клеветања слабог и незаштићеног женскиња; лист, који кочијашким безобразним кревељењем на сваки озбиљан приговор, даје призор јавна развратника, коме ништа није свето“. Истичући да „Штампа“ није достојна ни да је у руке узме човек од образа и части, „Самоуправа“ је овај свој чланак завршила речима – да је „лист Светолика Јакшића отворен и јавни издајник своје отаџбине“.
ДРУШТВА ЗА ЗАШТИТУ ОД ЖУТЕ ШТАМПЕ
ПОШТО је писање жуте штампе свима већ било преко главе, у пролеће 1912. године у Крагујевцу, Нишу, Шапцу и Горњем Милановцу основани су одбори „Друштва за заштиту људи“. Циљ ових одбора и самог друштва био је да се организује бојкотовање листова „који на најгаднији начин претресају фамилијарни живот, излажући подсмеху оно што је човеку најсветлије – породични мир и срећу“. Од преврата 1903, то је био други покушај у Србији да се грађани организују против новина и новинара. Први пут се с тим покушало у априлу 1906. године. Тада је покренута акција за образовање „Друштва за телесно кажњавање оних који злоупотребљавају јавну реч“. По оцени напредњачког „Видела“, иницијатива за оснивање тог друштва била је – „срамота за Србију“.
ПРОТИВ „Штампе“, али и неких других листова, многе тешке речи изговорене су и написане 1912. године. Већина замерки тицала се морала тих листова, „претеривања у критици“ без обзира на то о чему се радило. Држећи да су такве замерке неоправдане, лист „Стража“ је заузео став, да „критика не може бити мана штампе ни онда када је сасвим претерана; критика је добра ствар, па ма она и прелазила границе које јој се обично постављају. А никад, можда, критика у нашој земљи није потребнија него у данашње време када Србија стоји у пуном знаку корупције и деморализације. У данашње време Србији је потребна што оштрија, што безобзирнија критика. И преме ономе што се данас у Србији ради, наша јавна критика још је исувише блага“.
Неки листови, који су о Србији од преврата 1903. непрестано писали као о земљи „у којој је утонуо сваки виши осећај, свака племенитија мисао“ и која је постала отаџбина „партија и партизана“, „крава музара котеријаша и котерија“, и сами су се згражавали над распојасаношћу штампе. Један од тих листова, „Вечерње новости“, чак је писао – да је „неограничена слобода штампе потпуно изопачила социјални живот у Србији“.
У ЛЕТО 1912. године, против разузданости дела штампе, чуо се и глас старешине Српске православне цркве, митрополита Димитрија. Због тога је он нападнут од више листова, а нарочито оштро од „Радничких новина.“ „Високопреосвећени“, писао је овај лист у броју од 18. августа 1912, „сручио је на журналистику сав онај речник анатема којим један поп може да располаже и који је утолико неисцрпнији уколико је слуга божји „лицемернији“.
Како су „Радничке новине“ истакле, митрополит Димитрије био је „последњи човек у Србији који је имао право да се револтира против неморала и скандала у нашој журналистици. Ако је већ тако осетљив, онда он своје анатеме треба у првом реду да упери – против својих органа, против стубова цркве, против апостола Божјих на земљи: против попова и калуђера. Угушујући корупцију у црквеној организацији – ако је то уопште могућно – високопросвећени ће, уосталом, радити, посредно, и на угушивању корупције у нашој штампи. Јер, несумњиво је да један добар део скандалозне хронике, коју тако савесно и тако минуциозно бележи наша штампа, сачињавају нимало хришћанске авантуре наших попова и калуђера…“
ОВИМ нападом па старешину Српске православне цркве, и саму цркву, „Радничке новине“ су очевидно хтеле да покажу – колико су принципијелне, и истовремено укажу где све леже узроци „скандализма у српској штампи“.
Против „Жуте штампе“, иначе „Радничке новине“ су стално и врло оштро наступале. У броју од 7. септембра 1912, оне су писале да је „бујање жуте штампе постало фрапантно. Нигде у свету скандалозна штампа не просперира тако добро као у Србији. Нигде њен утицај није већи него код нас. За јавни живот, за правилност опредељивања појединаца и група, за културно дизање и здраво политичко интересовање она представља највећу опасност. Она страховито деморалишуће и корумпирајуће делује на масе. Пустош, хаос који она ствара – беспримеран је. То се не види тако очигледно, бар сваки није способан за то, то се не осећа можда непосредно, али при сваком кораку се виде последице дејства жуте штампе“.
Novosti
