KAD se dobro prouči zakon o štampi koji je potekao od Stojana Protića, ne stiče se utisak da je u njemu baš sve bilo loše, pogotovu deo koji se ticao odredbi vezanih za klevete i uvrede.

Taj problem (nanošenja uvreda preko štampe, i bezobzirnog udaranja na čast ljudi) bio je uistinu gorući problem, i on se morao rešiti…

Sa pitanjem kleveta i uvreda stajala je u vezi jedna upravo pokazna pojava u srpskoj štampi – ucenjivanje pojedinih ličnosti. To je bila postala specijalnost ne samo nekih novinara-pojedinaca, već i nekih izdavača listova… Recept je uzet iz Beča, od opskurpnih bečkih bulevarskih novina… Prvo bi neki list objavio kraći, uvredljiv napis o nekoj ličnosti, a onda bi se kod nje pojavio čovek „s jakim vezama“, i tražio toliko i toliko para da bi se obustavilo dalje ruženje po novinama.

Među onima koji su na ovaj način bili ucenjivani nalazio se i narodni poslanik Maksim Sretenovnć. Na sednici Narodne skupštine 17. marta 1909. godine, on je izneo, da mu je prvo traženo hiljadu dinara u gotovu, a zatim tri stotine, pa da se „kurtališe“ napada u „Pravdi“. Kad na to nije pristao, u „Pravdi“ je, 16. marta 1909. izišao napis – „Ludačko delo“, u kojem je rečeno da je on, Sretenović, „šenuvši pameću“, istrčao pred kafanu „Pariz“ u Beogradu „u gaćama i košulji jureći neke pacove, koje niko sem njega nije video“.

ZA „PRAVDU“ je u Narodnoj skupštini izneseno ne samo da se bavi ucenjivanjem, već i da prima novac „od neprijatelja Srbije i Srpstva“. Kao list koji prima novac sa strane, koji je vezan „za jasla“ ministarstva spoljnih poslova

Austrougarske, pominjana je i „Štampa“ Svetolika Jakšića. Stojan Protić je to najdirektnije rekao u „Samoupravi“, u broju od 21. marta 1911. godine: „Štampa-to je list koji je lagao o zdravlju kralja Petra da bi izveo padanje srpkih papira na stranim berzama i time materijalno oštetio Srbiju. To je list, koji je bezbroj puta najskandaloznije klevetao, grdio i vređao vladu srpsku, i vojsku srpsku i sve što je srpsko – jer to je list, koji za tuđinske pare radi o glavi svoje otadžbine.“

Sa razobličavanjem „Štampe“ kao lista u službi tuđinskih interesa (što je bilo potpupo tačno i o čemu postoje pismeni dokazi u Državnoj arhivi u Beču), „Samouprava“ je počela još u 1905. i 1906. godine. U broju od 11. septembra 1906, na primer, ona je objavila tekst u kojem se kaže, da je „Štampa“ list koji „odavno truje vazduh ove zemlje; koji podlačkim izmišljotinama i satanskim intrigama protivu svoje otadžbine, otvoreno i drsko služi tuđinskim interesima; list, koji bez ikakvog srama i stida ulazi u gadna klevetanja slabog i nezaštićenog ženskinja; list, koji kočijaškim bezobraznim kreveljenjem na svaki ozbiljan prigovor, daje prizor javna razvratnika, kome ništa nije sveto“. Ističući da „Štampa“ nije dostojna ni da je u ruke uzme čovek od obraza i časti, „Samouprava“ je ovaj svoj članak završila rečima – da je „list Svetolika Jakšića otvoren i javni izdajnik svoje otadžbine“.

DRUŠTVA ZA ZAŠTITU OD ŽUTE ŠTAMPE

POŠTO je pisanje žute štampe svima već bilo preko glave, u proleće 1912. godine u Kragujevcu, Nišu, Šapcu i Gornjem Milanovcu osnovani su odbori „Društva za zaštitu ljudi“. Cilj ovih odbora i samog društva bio je da se organizuje bojkotovanje listova „koji na najgadniji način pretresaju familijarni život, izlažući podsmehu ono što je čoveku najsvetlije – porodični mir i sreću“. Od prevrata 1903, to je bio drugi pokušaj u Srbiji da se građani organizuju protiv novina i novinara. Prvi put se s tim pokušalo u aprilu 1906. godine. Tada je pokrenuta akcija za obrazovanje „Društva za telesno kažnjavanje onih koji zloupotrebljavaju javnu reč“. Po oceni naprednjačkog „Videla“, inicijativa za osnivanje tog društva bila je – „sramota za Srbiju“.

PROTIV „Štampe“, ali i nekih drugih listova, mnoge teške reči izgovorene su i napisane 1912. godine. Većina zamerki ticala se morala tih listova, „preterivanja u kritici“ bez obzira na to o čemu se radilo. Držeći da su takve zamerke neopravdane, list „Straža“ je zauzeo stav, da „kritika ne može biti mana štampe ni onda kada je sasvim preterana; kritika je dobra stvar, pa ma ona i prelazila granice koje joj se obično postavljaju. A nikad, možda, kritika u našoj zemlji nije potrebnija nego u današnje vreme kada Srbija stoji u punom znaku korupcije i demoralizacije. U današnje vreme Srbiji je potrebna što oštrija, što bezobzirnija kritika. I preme onome što se danas u Srbiji radi, naša javna kritika još je isuviše blaga“.

Neki listovi, koji su o Srbiji od prevrata 1903. neprestano pisali kao o zemlji „u kojoj je utonuo svaki viši osećaj, svaka plemenitija misao“ i koja je postala otadžbina „partija i partizana“, „krava muzara koterijaša i koterija“, i sami su se zgražavali nad raspojasanošću štampe. Jedan od tih listova, „Večernje novosti“, čak je pisao – da je „neograničena sloboda štampe potpuno izopačila socijalni život u Srbiji“.

U LETO 1912. godine, protiv razuzdanosti dela štampe, čuo se i glas starešine Srpske pravoslavne crkve, mitropolita Dimitrija. Zbog toga je on napadnut od više listova, a naročito oštro od „Radničkih novina.“ „Visokopreosvećeni“, pisao je ovaj list u broju od 18. avgusta 1912, „sručio je na žurnalistiku sav onaj rečnik anatema kojim jedan pop može da raspolaže i koji je utoliko neiscrpniji ukoliko je sluga božji „licemerniji“.

Kako su „Radničke novine“ istakle, mitropolit Dimitrije bio je „poslednji čovek u Srbiji koji je imao pravo da se revoltira protiv nemorala i skandala u našoj žurnalistici. Ako je već tako osetljiv, onda on svoje anateme treba u prvom redu da uperi – protiv svojih organa, protiv stubova crkve, protiv apostola Božjih na zemlji: protiv popova i kaluđera. Ugušujući korupciju u crkvenoj organizaciji – ako je to uopšte mogućno – visokoprosvećeni će, uostalom, raditi, posredno, i na ugušivanju korupcije u našoj štampi. Jer, nesumnjivo je da jedan dobar deo skandalozne hronike, koju tako savesno i tako minuciozno beleži naša štampa, sačinjavaju nimalo hrišćanske avanture naših popova i kaluđera…“

OVIM napadom pa starešinu Srpske pravoslavne crkve, i samu crkvu, „Radničke novine“ su očevidno htele da pokažu – koliko su principijelne, i istovremeno ukažu gde sve leže uzroci „skandalizma u srpskoj štampi“.

Protiv „Žute štampe“, inače „Radničke novine“ su stalno i vrlo oštro nastupale. U broju od 7. septembra 1912, one su pisale da je „bujanje žute štampe postalo frapantno. Nigde u svetu skandalozna štampa ne prosperira tako dobro kao u Srbiji. Nigde njen uticaj nije veći nego kod nas. Za javni život, za pravilnost opredeljivanja pojedinaca i grupa, za kulturno dizanje i zdravo političko interesovanje ona predstavlja najveću opasnost. Ona strahovito demorališuće i korumpirajuće deluje na mase. Pustoš, haos koji ona stvara – besprimeran je. To se ne vidi tako očigledno, bar svaki nije sposoban za to, to se ne oseća možda neposredno, ali pri svakom koraku se vide posledice dejstva žute štampe“.

Novosti

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime