У „Символу вере“ говоримо: „Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Ова четири својства: јединство, светост, саборност и апостолство су главни знаци истинске Цркве. Овај пут говоримо о последњем својству, апостолству.
Пре свега, треба рећи да име „апостол“ у Светом писму означава не само Христове ученике. Сам Христос се назива апостолом. На пример, Посланица Јеврејима каже: „Имајте на уму Посланика и Првосвештеника нашег исповедања, Исуса Христа“ (Јевр. 3:1). Реч „Посланик“ овде је преведена са грчког „апостолос“. Такође, Христова служба се назива апостолством: у Посланици Галатима пише: „Кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина Свог [Јединородног]“ (Гал. 4,4). „Послат“ (на грчком „екзапестилен“) долази од истог корена као и реч „апостол“. Дакле, Христос је, ако могу овако да се изразим, Апостол Бога Оца.
Христов апостолат носи и Његова Црква, која је Тело Христово. Из овога можемо разумети једно од значења називања наше Цркве „Апостолском Црквом“. Црква носи ову високу титулу према циљу свог постојања. Мисија Цркве у свету је мисија Христова, апостолска. Цркви је дата заповест: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Матеј 28:19). Ово је веома важна тачка – велика заповест Христова упућена је не само апостолима и њиховим наследницима, епископима, већ целој Цркви, и тиче се свих нас. Када би одговорност за проповедање вере била само на епископима и свештеницима, онда црквена историја не би познавала лице равноапостолних лаика. У нашем календару не би било ни равноапостолне Текле, ни свете Нине Грузијске, ни великог кнеза Владимира и кнегиње Олге, ни равноапостолних Константина и Јелене. Ти људи нису имали свештене чинове, али су просветлили хиљаде људи светлошћу хришћанства. Или, на пример, Свети Григорије, просветитељ Јерменије, који је примио свештенство, тек након што је, захваљујући њему, хришћанство постало званична религија Јерменије.
Наравно, то не значи да данас сви треба да истрчимо на улицу са Библијом у рукама и почнемо да се бацамо на пролазнике. Можете проповедати на различите начине, а ми сада не говоримо о томе. Важно је остварити саму идеју: цела Црква је позвана да проповеда. А како ће се ова мисао остварити у животу верника је лична ствар сваког од нас.
Дакле, Црква се назива апостолском због сврхе њеног постојања. Даље, Она носи ово име на основу свог оснивања. Апостол Павле Ефесцима пише да је Црква изграђена на „темељу апостола и пророка“ (Еф. 2:20). Шта то значи? Апостоли су били ти који су стајали на извору историјског постојања Цркве, пренели јој учење о вери и животу, установили Свете Тајне и свештене обреде по заповести Господњој и поставили темељ њеном канонском устројству. Апостоли су оснивачи бројних Помесних Цркава, које су потом, заузврат, постале мајке многих других Помесних Цркава.
Даље, Црква се назива апостолском јер се у њој очувало апостолско Предање. Ова тачка је најважнија. Да су сви православни хришћани добро упознати са овом ситуацијом, тешко да би неко нашао убедљиве разлоге за прелазак из православља у протестантизам (што се, нажалост, дешава). Почевши од дана Педесетнице до нашег времена, у Цркви непрекидно тече живи ток благодати Духа Светога, који се преноси кроз Свете Тајне, и саопштава се исправно учење о устројству нашег спасења. А ово је главна ствар. Шта је потребно човеку да би се спасио? Права вера и благодат Божија. Човек долази у цркву и чује речи истине и здравог разума. Он долази и прима опроштај грехова и благодаћу испуњену снагу за раст у вери. Црква Христова даје човеку највеће благо: исправно учење како да се спасе и делотворна средства за постизање свог спасења. Све је то садржано у Апостолском предању.
Дакле, ево три разлога зашто Православна Црква себе назива апостолском: по сврси свог постојања, по свом утемељењу, по присуству у њој Апостолског Предања.
Све ово, чини се, требало би да учини да православац заволи апостоле Христове, да чита њихове књиге, да им се моли, проучава њихов живот. Међутим, у нашем црквеном животу запажамо неке недостатке по овој теми. Прво, у православним круговима се сматра апсолутно нормалним непознавање апостолских посланица. Друго, у нашој црквеној побожности не постоји обавезност о честим и усрдним молитвама апостолима Христовим. Много се више молимо св. Николи, Спиридону, Пантелејмону, Татијани, него апостолима. Из неког разлога, Христови ученици не заслужују да нам постану „своји“. То ће бити јасно видљиво ако обратите пажњу колико људи стоји у цркви буде на служби Светом Николи, а колико, рецимо, апостолу Томи или на служби јеванђелисти Матеју. Добро је што толико волимо Светог Николу, али се у исто време, нажалост, јасно открива кратковидност наше мисионарске свести.
Зато Апостол Павле наглашава да морамо носити ’печат апостолства‘. Апостолство Цркве нису само речи, већ поглед на свет. Један од савремених богослова је писао да је хришћанин онај ко гледа на свет очима апостола. Апостолство Цркве је духовна стварност у којој морамо да живимо и да се спасавамо. Наша вера потиче од апостола и водиће до њих. Јер овако је речено о небеском Јерусалиму, у коме ће пребивати сви богоугодни хришћани: „Зид града има дванаест темеља, и на њима су имена дванаест апостола Јагњетових“ (Откр. 21: 14). У граду утемељеном на апостолским именима Господ ће населити све оне који на себи имају печат апостолства, а такви треба да будемо сви.
Православни човек увек треба да буде спреман да учи и да се усавршава. Када Православна Црква покаже да је у Њој све савршено, онда сваки час можемо очекивати смак света. Али све док има људи који признају своје болести и пристану да се лече у Христовој болници која се зове Црква, свет ће потрајати.
prijateljboziji
