Бог је брижни Домаћин. Он у Својим рукама држи сва велика и богата животна блага, и само их од Њега треба усрдно молити. Пустиножитељ Марко је обично говорио: ко се не узда у Бога у добијању од Њега привремених добара, онда тај тим мање може да полаже наду на Бога да добије од Њега то, што води човека у живот вечни, например, веру, наду и љубав. «Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одијенути. Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела?» (Мт. VI, 25). Када нам је Он даровао живот (без наших заслуга, када још нисмо ни постојали), који је драгоценији од хране, и тело, које је важније од одеће, онда ће нам несумњиво дати и све оно што доприноси сачувању живота и потребама тела. Тим пре нас неће одбити у свему томе, пошто је Сам зажелео, по Својој огромној доброти, да нам дарује живот. И ако нам је као дар радо дао оно што је за нас најважније онда може и жели да нам да и увек нам шаље и оно мање важно. Али послаће нам под условом, да и ми не останемо празни: јер нас је Он створио и призвао на земљу, да би је обрађивали и одржавали у реду (Пост. II, 15), а не узалуд, да бисмо се уздали на Њега Јединог, Свемогућег и Сведарежљивог, а не на саме себе. Јов је молећи храну за вране, а не бринући о себи, говорио: «Ко ће припремити врани њену храну, када њени птићи вапију ка Богу, лутајући без хране=» (Јов. XXXVIII, 41).
Учење Исуса Христа
И Сам Христос, узевши птице за пример, нас учи и говори: «Угледајте се на птице небеске: оне нити сеју, нити жању, нити сабирају у житнице; и Отац ваш Небески храни их» (Мт. VI, 26). Исти Учитељ Небески каже: «Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ниједан од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се дакле; ви сте бољи од много врабаца» (Мт. X, 29-31). Тај први пример против нашег маловерја представљају животиње, које се хране без икакве бриге о самима себи – да би се од њих научили да спознајемо свемогућност Божијег Промисла, у Коме само и можемо наћи смирење и душевни мир.
Други пример су нам дивље растући цветови, кринови пољски. Господ Христос указавши на Божији Промисао о малим птицама и о коси на глави, говори: «Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али Ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих» (Мт. VI, 28-29). И одатле Христос изводи закључак: Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одијева; а камоли вас, маловјерни?» (Мт. VI, 30). Томе Спаситељ Господ наш додаје и трећу поуку о узалудности наше самобрижности, говорећи: «А ко од вас бринући се може придодати расту своме један лакат?» (Мт. VI, 27). Свака наша брига о самима себи која није сједињена са уздањем на Бога је узалудна, о чему Господ и говори: «А ко од вас бринући се може додати расту своме лакат један? Ако дакле не можете ни најмање, зашто се бринете за остало?» (Лк. XII, 25-26). Сујетан је, празан и бескористан ваш труд, уколико га Бог не подржи и благослови. На сваком свом почетку и делу положи сво уздање на Бога, и Он ће (без твог труда) све уредити онако како је најбоље по Својој неизрецивој милости: «Он отвара руку Своју и сити све живо Својом добротом» (Пс. CXLIV, 16).
Зашто међу нама има много сиромашних?
Дакле, ако Господ брине о задовољењу животних потреба свих уопште: јер је Он створио и малог и великог и подједнако промишља о свима (Прем. Солом. VI, 7), због чега онда постоји велики број сиромашних људи? Чудан је братијо Божији Промисао о сиромашнима. Истинито је о томе рекао св. Златоуст, да не само да сиромашни имају потребу за богатима, већ и богати имају још већу потребу за сиромашнима. Све што је постојало и што постоји у свету добро и Богу угодно устројено је старањем и радом сиромашних, али трудољубивих и богобојажљивих људи. Будући лишени задовољстава и новца, они су се трудили у зноју лица свог, продавајући свој рад богатима; они нису заборављали Бога, молили су се своме Творцу и Промислитељу, Који им је био Покровитељ у њиховом сиромаштву. Многи свети Божији Угодници, пребивајући у крајњем сиромаштву, волели су га више од сваког богатства и имали су за себе највећи Божији Промисао. Немајући ништа, али као да све поседују, они су слободно, у великој душевној радости узносили молитву: «Оче наш, Који си на небесима …имајући у устима и срцу речи Псалмопојца: «Стави на Господа бреме своје и Он ће те укрепити».
Божија брига о онима који су Му се предали свим срцем
Заиста, Отац наш Небески има тако велики Промисао и бригу о људима који су Му предали своје срце, да када су лишени људске помоћи, Он им шаље Своју небеску помоћ. Например, такву помоћ је Бог указао пророку Илији. Као прво, Он је наредио вранама да му доносе храну; и вране су му доносиле хлеб и месо ујутру и увече, а воду је пио из потока. Као друго, када је тај поток пресушио, Бог је наредио Илији да иде у Сарпету Сидонску код убоге удовице да се храни. Сва имовина те удовице се састојала од неколико шака брашна у бурету и од мале количине уља, али се по Божијем Промислу за све време пророковог боравка у њеној кући брашно из бурета није потрошило, нити се количина уља смањивала. Треће, када је Илија у сну олакшао своје сиромаштво, јавио му се Анђео Господњи с неба и разбудио је Илију дотакнувши га и говорећи: устани, једи и пиј. Илија се пробудио и видео следеће: поред његовог узглавља се налазила печена лепиња и бокал воде. Појео је целу лепињу, напио се воде и поново заспао. Божији Анђео је то исто поновио и други пут. Такву исту преславну благодат јављао је Сведарежљиви Бог и многим другим Својим Угодницима, када су се налазили у различитим потребама.
Наше маловерје
Иако често добијамо од Бога благодат у својим потребама, често срећемо велико маловерје код многих, који се боје да не буду лишени пристојног и неопходног за одржавање овоземаљског живота. И ми данас говоримо са Јудејима: «Може ли Бог уготовити трпезу у пустињи?» (Пс. LXXVII, 19), и са апостолима Филипом и Андрејем: «Ни за двјеста динара хљеба није им доста, да свако од њих само мало добије», пет хљебова јечмених и двије рибе – «шта је то на толико мноштво?» (Јн. VI, 7-9). О, маловерни смо ми људи! Отац наш Небески зна, да нам је све то неопходно: зар је благодат Божија данас мања у поређењу са пређашњим временима?
Примери из црквене историје.
Светом Павлу, првом пустиножитељу, врана је у току шездесет година доносила по пола хлеба; али када је код њега дошао св. Антоније Велики, врана је донела цео хлеб. Јован-пустиножитељ се четрнаест година, у току којих га нико од људи није видео, хранио млеком женке јелена. Многи од пустињака су имали и храну и одећу од урминог дрвета: оно им је служило и за шивење и за печење хлеба. Шесто педесет трећег лета од Христовог Рођења Јудок, син британског цара, је одрекавши се царског престола ступио у монаштво и постао отшелник. Он је на острву окруженом водом направио цркву и основао манастир. Био је такође дарежљив према сиромашнима. Једном се десило да је у манастиру остао само хлеб за братију која је радила, али је он наредио да се тај хлеб подели на четири дела и да се први део да сиромаху. Тај сиромах је променивши своју одећу долазио четири пута у току тог дана да проси милостињу, и добио је сва четири дела, тако да ништа није остало за братију. А потом је један од њих почео да ропће и укорава игумана за његову превелику дарежљивост. Јудок је тешећи га рекао да треба да очекују помоћ Свише. После неколико часова су до манастира допловиле четири лађе пуне намирница, којима се изобилно прехранила изгладнела братија. Истинито је рекао Августин: «Мислиш ли да онај који храни Христа (то јест сиромашне) неће и сам бити нахрањен од стране Христа?». Настојатељ једног манастира је отпустио двојицу братије ради неког манастирског посла. Када је путнике затекло вече, они су исцрпљени од рада, изморени од глади и тужни, почели да уздишу због тога да ће доћи у сиромашно село, и да тамо неће имати никаквих познаника, те се тако неће ни одморити нити окрепити храном. Неки странац их је срео и упитао за узрок њихове туге, и када су му открили своју невољу, он им је рекао: «Ви сте све оставили ради Бога са највећим уздањем на Њега, а сада тугујете као да сте лишени сваке наде: Бог храни животиње, а зар ће оставити синове гладне?». Рекавши то, постао је невидљив. Када су ушли у град и помолили се у цркви, градоначелник их је позвао код себе на вечеру; али један други становник тог града им је пришао, желећи и молећи их да дођу код њега кући; трећи је пришавши и видевши двојицу да дискутују, решио спор тиме рекавши да први муж као поштован од свих има преимућство; том одлуком су сви били задовољни, пошли су код њега кући и он их је све изобилно угостио. Међутим, ови и слични примери не искорењују наше маловерје; без обзира на све што нам Бог шаље, ми се ужасавамо оскудице, тугујемо уколико немамо свега и превише.
Причају људи о једном сиромаху, који је погледавши у своју торбу увидео да је она пуна корица хлеба, које је сакупио од многих дародаваца, и рекао: сада сам ја богат. На тог сиромаха веома личимо и ми сами: ми се тек тада уздамо у Бога када су наше трпезе пуне сваког добра, која ће нам бити довољна за много година.
Поучни пример св. Јована Милостивог
Такав није био и свети Јован, патријарх александријски. Претрпевши огромне губитке – када је морска бура уништила тринаест црквених бродова са пшеницом, које је на сваком броду било по десет хиљада мера, – положио је сво своје уздање у Јединога Бога, и у Њему је нашао највећу радост. Такав губитак су истовремено имали скоро половина александријских грађана, и зато су се сви спасени путници окупили у Александрији, као у тихом пристаништу. Свети Јован је свима њима одмах послао писмо, ради утехе, у коме је писао следеће: «Господ дао, Господ и узео; како је угодно било Господу, тако се и десило; нека буде благословено Име Господње!» (Јов. I, 21). «Потрпите децо, и ничега се не бојте!». Сутрадан се код њега окупио велики број грађана ради утехе у невољи. Али он их је предухитрио, ставивши сву кривицу на себе, говорећи: «Бог ме је сачувао од великог греха: није се десило то да бих се узносећи умом погордио и имао о себи високо мишљење да делим много милостиње сиромашнима, и да сам дарежљив; због тога је Отац праведно казнио свога вољеног и сујетног сина, како се не би преузносио. Бог нас милостиво укорава, наневши нам неколико рана, како бисмо Му се брзо обратили. Али Он је Тај исти Сам Бог, Који је био и у време Јова, толико Свемогућ и толико милосрдан. Он нас неће оставити». Тим речима је патријарх развеселио оне који су дошли ради утехе. Убрзо је Господ Бог двоструко надокнадио Јованов губитак, а он је давао сиромашнима најобилнију милостињу. Сумњати или бити малодушан поводом сличних случајева значи исто што и тврдити: Бог је или шкрт, или забораван; али таква расуђивања припадају нечаснима, безбожницима; њих треба да се клонимо.
Уздање у Бога пустињака Аматија
Аматије-пустиножитељ, свети муж, је својевремено био живо огледало. У њему су били обавезни да се огледају сви, који Божији Промисао схватају неправилно или га одбацују и хуле на њега. Аматије се потрудивши се тридесет година у манастиру, удаљио у пустињу, где је на камену који је изабрао живео у великом уздржању. Један од манастирске братије му је сваког трећег дана доносио комад хлеба и чашу воде – то је била једина његова храна. Такво уздржање није било угодно ђаволу: и долетела је врана, преврнула ногама чашу са водом, а комад хлеба узела у кљун и однела. Тако је подвижник био лишен тродневне хране. Како је на то гледао добродетељни муж? Можда је проклињао врану, или је хулио на Божији Промисао, или је почео да пориче замке злих духова? – ништа од тога он није урадио. Ми тако поступамо у сличним случајевима, а он је подигавши руке и узневши ум ка небу, узвикнуо: «Захваљујем Ти Господе Боже мој, што Ти је било угодно да ме оставиш у нешто дужем посту по Твојој светој вољи. Знам да ће ми то бити веома корисно убудуће, јер се у свету ништа не дешава без Твоје Промисли, без Кога ниједан листић не пада с дрвета». А ми грешни мислимо, да горење кућа у пожару, потапање бродова, отимање имања, личне увреде се дешавају када Божији Промисао спава или не види, – једном речју не верујемо у Божији Промисао. То су чак и идолопоклоници боље схватали од нас; јер су они здравомислећи међу њима расуђивали да се све у свету не дешава по људској вољи нити по слепом случају. Заиста, све долази од Бога, по Његовом праведном Промислу; због чега онда ми негодујемо и често чак и ропћемо?
Безбројна сведочанства Божије помоћи
На размишљање о Божијем Промислу нас наводе многобројни примери. Један богобојажљив муж је прешавши девет миља од града, али не стигавши на одредиште, измучен врућином, глађу и жеђи, уз јауке легао под крушкино дрво; лежећи почео је да изговара молитве и тада је на врху дрвета угледао једну воћку. У то време је поред дрвета пролазио неки странац, приближио се путнику намернику, и сазнавши узрок његове изнемоглости од глади и умора, извадио је чист хлеб и један његов део дао изнемоглом ради укрепљења његове снаге. То је истина, и хиљаде сличних примера постоје, и ми сами смо имали прилике да их видимо. Без обзира на то, ми се тако мало уздамо у Божији Промисао! Уколико наши судови, сандуци и житнице нису напуњени до врха свакојаким добром, ми клонемо духом; али када је наш дзак пун, новчаник набијен новцем, тада имамо наду. О слепи ли смо! Истинско уздање у Бога је онда када налазећи се у великим тескобама, највећој нужди и сиромаштву, не клонемо духом, већ са трпљењем побеђујемо све наше незгоде: јер што више страдања поднесемо, то нам се више славе и венаца припрема. Блажени Јероним је поучавајући о томе рекао: «Човек нека буде оно што треба да буде, и тог часа ће му послати све Онај, Који је све створио». Праведно узвикује блажени Августин: «О Боже мој! Ти се толико бринеш за сваког човека, као да имаш само њега; тако се бринеш о свима, као о сваком човеку појединачно». Свети Григорије каже: «Бог се брине о сваком тако као о свима, и о свима промишља, као о једном». Тако се и за тебе читаоче брине Божији Промисао, као да нема ни о чему другом да брине. Многобројност народа, о коме се Бог брине не смућује Божији Промисао, нити Га оптерећује: за Њега је брига о једном човеку таква као и брига за безброј хиљада људи. Као што је раније бринуо о Ноју са члановима његове породице или о једном Адаму у рају, тако Бог и сада подједнако брине о свима.
