Данас смо сахранили протојереја-ставрофора Живадина Протића.
Осим што је био мој први старешина и неко ко ми је на мени разумљив начин саопштавао правила свештеничког ангажмана, пишем о њему зато што је био специфичан и по томе што је поседовао нешто што мало ко од нас има.
Не, то није недостатак зависти, мада је и то неутралисао код себе, ако је икада имао не знам, ја га знам тек неких 14 година. Ипак, то је заиста веома распрострањена мана у нашем свештеничком чину те због тога и наглашавам – не, није то онај каприц о којем желим да пишем.
Оно по чему је о. Живадин изузетан јесте управо то што нити један једини парохијанин није о њему имао злу реч или потребу да неки његов недостатак подели са онима који желе то да слушају. Што је више-мање уврежена активност нашег верног народа. Поготово оног дела који је НИЈЕ редован на службама Божијим. Зашто је то тако, друга је прича. Оно што је овде прича јесте да то правило није важило за о. Жику!
О. Живадин је своје послање потврдио својим ангажовањем. Прва саграђена црква у Београду након Другог светског рата била је ”карабурмска остава”. Барем је то било стање тог молитвеног простора пре него што је о. Живадин постао старешина тог храма.
Данас је то карабурмска ”бела голубица” како иде наслов једне од песама испеваних у њену част. Комплетно је осликана, моделирана, проширена. Парк уређен, асфалтиран. Порта беспрекорна а ограда храма у складу урбаног решења тог дела града. Феноменалан посао!
Корак даље јесте хор тог храма. Њега чине парохијани који су следили о. Жикин пример несебичног давања оног што се има и са чим се може. Тако и они, својим гласом и својим временом карабурмско Богослужење чине живим и разиграним јер ипак ”будите као деца” јасна је заповест Господа и Спаса нашег Исуса Христа.
Та детиња радост, којом би зрачио када год би било шта додао тој карабурмској ”белој голубици”, јесте сведочила да о. Жикина вера јесте изражена о. Жикиним делима. Ту није било никакве подвојености а зато су га парохијани толико и волели.
На данашњем и радосном и тужном скупу, осим нас браће и саслужитеља, тај народ је својом сузом показао којим путем је о. Живадин ишао.
То је била суза радости и суза обећања.
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
Свештеник Угрин Поповић
