Danas smo sahranili protojereja-stavrofora Živadina Protića.

Osim što je bio moj prvi starešina i neko ko mi je na meni razumljiv način saopštavao pravila svešteničkog angažmana, pišem o njemu zato što je bio specifičan i po tome što je posedovao nešto što malo ko od nas ima.

Ne, to nije nedostatak zavisti, mada je i to neutralisao kod sebe, ako je ikada imao ne znam, ja ga znam tek nekih 14 godina. Ipak, to je zaista veoma rasprostranjena mana u našem svešteničkom činu te zbog toga i naglašavam – ne, nije to onaj kapric o kojem želim da pišem.

Ono po čemu je o. Živadin izuzetan jeste upravo to što niti jedan jedini parohijanin nije o njemu imao zlu reč ili potrebu da neki njegov nedostatak podeli sa onima koji žele to da slušaju. Što je više-manje uvrežena aktivnost našeg vernog naroda. Pogotovo onog dela koji je NIJE redovan na službama Božijim. Zašto je to tako, druga je priča. Ono što je ovde priča jeste da to pravilo nije važilo za o. Žiku!

O. Živadin je svoje poslanje potvrdio svojim angažovanjem. Prva sagrađena crkva u Beogradu nakon Drugog svetskog rata bila je ”karaburmska ostava”. Barem je to bilo stanje tog molitvenog prostora pre nego što je o. Živadin postao starešina tog hrama.

Danas je to karaburmska ”bela golubica” kako ide naslov jedne od pesama ispevanih u njenu čast. Kompletno je oslikana, modelirana, proširena. Park uređen, asfaltiran. Porta besprekorna a ograda hrama u skladu urbanog rešenja tog dela grada. Fenomenalan posao!

Korak dalje jeste hor tog hrama. Njega čine parohijani koji su sledili o. Žikin primer nesebičnog davanja onog što se ima i sa čim se može. Tako i oni, svojim glasom i svojim vremenom karaburmsko Bogosluženje čine živim i razigranim jer ipak ”budite kao deca” jasna je zapovest Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista.

Ta detinja radost, kojom bi zračio kada god bi bilo šta dodao toj karaburmskoj ”beloj golubici”, jeste svedočila da o. Žikina vera jeste izražena o. Žikinim delima. Tu nije bilo nikakve podvojenosti a zato su ga parohijani toliko i voleli.

Na današnjem i radosnom i tužnom skupu, osim nas braće i saslužitelja, taj narod je svojom suzom pokazao kojim putem je o. Živadin išao.

To je bila suza radosti i suza obećanja.

HRISTOS VOSKRESE!

Sveštenik Ugrin Popović

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime