Да ли Слава и даље има свој мисионарски карактер или се трајно изметнула у једну од партикуларних прослава које се обележавају са мање или више укуса у многим домаћинствима наше земље?
Шта је заправо био повод увођења овог обичаја у наш народ?
Можда одговор на то питање ће бити последично и одговор на питање око функционалности овог обичаја данас из чисто духовне перспективе.
Слава је ”уведена”, ако могу тако да кажем, као антипод прослављању паганских светковина и богова, које су биле уврежене у нашем народу пре прихватања Благе вести. Али и после.
Заправо улога Славе јесте била да ту транзицију од пагана до хришћана учини лаком и трајном.
И, заиста, од тада, а има томе око 1000 година, Србин и кад је сиромашан и кад је богат, и кад има и кад нема, и кад је срећан и кад је несрећан, болестан и здрав, и кад сме и кад му се брани, у миру и у рату, и кад „верује“ и кад „не верује“, српски сељак, радник, ратник, учитељ, професор, директор… слави Славу.
У част оног свеца, којег је његов далеки пра-пра предак прихватио за заштитника свог дома, он припрема мање или више богату трпезу.
Кува се жито, свештеник или домаћин зареже колач у облику крста и залије црвеним вином, пали се славска свећа уз читање молитве те укућани приступају трпези која је тог дана знатно богатија од свакодневне.
Слава је једини обичај у нашем народу који није изгубио свој континуитет у времену. Дакле, није било времена када Србин није славио славу. И под Турцима и под комунистима, Угарима, Бугарима, Немцима, Аустријанцима… тај се обичај одржао и покољењима предао.
Данас се Слава обележава у складу са временом у којем смо. Свакако да има одударања и малограђанске пренаглашености али ипак ми смо, због комунизма и урођене потребе да будемо оно што нисмо, ипак духовни скоројевићи.
Пробуђени тек деведесетих и онда стихијски гурнути у цркве скоро исто кад смо гурнути и у рат. Тај микс крста и бајонета нас је пратио целокупне те деценије тако да се, више или мање успешно од тога још увек опорављамо.
Једноставно, због тога имамо тај скоројевићки приступ свему па и Слави и обичајима. Није то ништа страшно. Само етапа на путу националног узрастања.
Што нас опет враћа појму Славе као мисионарског оруђа.
Једном речју, ако смо скоројевићи ми, не мора да значи да ће то да буду и наша деца те је баш због тога важно Славу одржати и њима предати.
Просто, нема везе… нека ове године или ове деценије то буде уз Митра Мирића или чак техно али акценат и није на начину прославе колико на самом континуитету.
Или, што би један наш даровити песник рекао: ”Што ја почех ти продужи!”
Мислите о томе…
