За паметног човека сваки рат је изгубљен, не мораш ни учествовати у њему да би га изгубио…
Ђорђе Балашевић, роман Један од Оних Живота
Могу вам сада дугачко и широко говорити о Светој Земљи, о узроцима и разлозима због којих су Јевреји најпре протерани а затим и враћени након готово два миленијума у своју постојбину…
Али, боље је да вас подсетим да су се Јевреји заиста током готово 1900 година поздрављали речима „Догодине у Јерусалиму“ без малодушности, истински верујући да ће се из прогонства вратити у Свету Земљу, и да ми Срби, као народ можемо много да научимо од Јевреја.
Господ не тражи од нас да станемо право на Церу, и Колубари, да пређемо Албанију или да пробијемо Солунски фронт. На нашој генерацији је само да не признамо отцепљење Косова, само то. И да чврсто верујемо да ћемо се догодине вратити у Призрен и срести тамо. Нисмо ваљда најгора генерација током последњих две стотине година, па да оманемо и у овој, најлакшој мисији до сад?
Како можемо пред Солунце, ако тако буде?
Могу вам пуно тога испричати и о лошој дипломатији наше владе чијом грешком је и Израел, тек недавно признао Косово….
Али, боље је дам кажем да Јевреји, где год да су се нашли у дијаспори, да су најпре отварали своје школе. Нек је само четворо деце, Јевреји ће за њих отворити школу. Заиста, ми Срби можемо много научити од Јевреја.
Такоће можемо говорити и о томе да ли Израел подржава или не подржава сепаратисте на Косову, а опет, боље је да напишем да Јевреји и даље пишу својим писмом, (као и Грузијци, Јермени, Арапи, Грци..) и да никад своју реч неће, попут нас, написати страним писмом. И ако знамо да ми нисмо народ који пише са два писма, јер латиница није наша, већ је писмо Латина, те да је сваки освајач чим дође са војскама у нашу земљу, најпре укидао ћирилицу, знајући све то ми даље, пишемо страним, туђим писмом своје речи.
Можда би, заиста требало нешто да научимо од Јевреја.
Чија је заиста земља, Палестинаца или Јевреја и ко има више права на њу, да ли је наше да о томе промишљамо и да о томе одлучујемо, јер колико год да добро познјемо прилике, знамо ли их боље од њих?
Зна ли заиста неко са стране боље од нас, шта је за нас Косовски завет, и колико је дубоко уткан у наше биће, те да није реч о само тринаест посто територије, већ о одлуци да вежемо свој идентитет за Царство Божије, али и о Дечанима, Богородици Љевишкој, Пећкој Патријаршији, Грачаници, Архангелима код Призрена, Бгословији и на концу о нашим људима који живе тамо и који су вреднији од сваке територије…
У свом најбољем роману Браћа Карамазови, Достојевски поставља пред Наратора, Аљошу Карамазова а кроз Ивана Карамазова, брата рационалисту питање пред којим сваки теолог,свих времена у историји Цркве али и сваки човек, хришћанин мора да стане: Откуд зло у свету и зашто деца страдају? зашто људи који су недужни, посебно деца, пате, и како Бог, који је љубав, може да се помири са тим. Иван износи језиве примере страдања невине деце.
Питања са којима се ми суочавамо и данас, гледајући убијену децу на обе стране, у оба рата.
Иван каже: „Цео свет познања добра и зла не вреди једне дечје сузице“, символично враћајући улазницу за рај, ако ће у паклу постојати макар и један човек који ће се мучити вечно, ако је проливена макар једна дечија сузица.
Иван, тако, износи стравична искушења пред млађег брата, а по речима самог Достојевског у поглављу које претходи Легенди, он је исказао такво одрицање од Бога какво атеисти и нихилисти нису могли ни да сањају. И коме, опет по речима самог аутора, као одговор служи читав роман:
– Ја ћу радо вратити Богу позивницу за рај ако ми он не објасни зашто деца, понекад, умиру у страшним мукама. Није да Бога не примам, него му са највећим поштовањем враћам назад.
– Па то је побуна! – проговори Аљоша.
– Кажи ми, брате, и замисли да ти подижеш зграду судбине људске, са намером да усрећиш људе, али да за то мораш до смрти измучити само једно једино мајушно створење и да на неосвећеним сузама његовим поставиш темељ те зграде. Да ли би пристао да под тим условима будеш архитекта? Кажи, али не лажи.
– Не бих пристао – тихо проговори Аљоша.
– И можеш ли одобрити идеју да људи, за које ти зидаш, пристану да приме своју срећу, на неоправдано проливеној крви овог малог измученог детета и када је приме да остану занавек срећни?
– Не, не могу је одобрити, брате… – проговори Аљоша и очи му севнуше. -Ти рече малочас: Постоји ли на читавом свету биће које би могло и имало права опростити, све и сваком за све, само зато што је оно дало своју невину крв за све и свакога. Ти си заборавио Њега, а баш се на Њему зграда и зида…
То биће је Христос, Син Божији. Алфа и Омега за Достојевског. Почетак и свршетак, од ког велики писац полази и коме се увек, наново, враћа. И када би на свету постојало, уз демонски настројеног Ивана, настројеног ка уништењу, разарању, још само то једно Биће, личност Христа, царство небеско, рај о коме говори Достојевски би имао смисла јер би Христос свој живот положио за тог другог, јединог другог, слободно, неусловљено, не тражећи ништа за узврат, и опростио би му.
Уместо да осућујемо, требало би да се помолимо за страдале у Гази, за Цркву у Украјни, која је једним указом укинута.
Често ми говре – изјасните се оче, или они мање директни: „требао би да се Црква изјасни…“
Црква СЕ изјаснила.
Сваки дан, буквално сваки дан, на литургији, или на јутарњој и вечерњој служби, Црква се моли за мир свега света.
И то би требало да буде наша једина порука и одговор у времену, молићемо се Господу за мир.
Ваш молитвеник пред Васкрслим Христом, отац Стеван
