„ A u šesti mesec, posla Bog anđela Gavrila u grad galilejski po imenu Nazaret. K devojci isprošenoj za muža po imenu Josifa iz doma Davidova, i devojci beše ime Marija.

I ušavši ka njoj anđeo reče: raduj se blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama.

A ona videvši ga, uplaši se od reči njegove i pomisli: kakav bi ovo bio pozdrav? I reče joj anđeo: ne boj se Marija, jer si našla milost u Boga.

I evo zatrudnećeš i rodićeš sina, i nadeni mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se sin najvišega i daće mu Gospod Bog presto Davida oca njegovog. I carovaće u domu Jakovljevu vavek i carstvu njegovom neće biti kraja.

A Marija reče anđelu: kako će to biti kad ja ne znam za muža?

I odgovarajući anđeo reče joj: Duh Sveti doći će na tebe, i sila najvišega oseniće te, zato i ono što će se roditi biće sveto i nazvaće se Sin Božiji. …

A Marija reče: evo sluškinje Gospodnje, neka bude po reči tvojoj. I anđeo otide od nje.“

 

Na samom početku Knjige postanja, prve knjige u Svetom pismu gde biblijski pisac kroz jednu poetsko-simvoličnu priču govori o stvaranju sveta, kaže da je čovek stvoren na kraju, kao kruna stvaranja sveta. Kao biće koje u sebi obuhvata obe realnosti, tvarnu (materijalnu), ali i božansku, jer je stvoren kao ikona (slika) nestvorenog Boga. Kako pisac kaže, čovek je stvoren po obličju i podobiju Božjem. Ova vezanost čoveka i za materijalni svet, ali i za Boga, omogućuje čoveku da bude sveštenik tvari odnosno da bude taj koji će prirodu uzneti ka Bogu.

Međutim, prvi čovek Adam slobodno odbija zajednicu sa Bogom. Bogu na njegov egzistencijalni priziv odgovara sa ne. Prvi čovek pokušava da svoj egzistencijalni izazov reši magijski. Umesto kroz činjenicu zajednice sa nestvorenim Bogom, Adam odlučuje da uz pomoć prirode reši svoj problem smrti. Uzima plod sa „drveta poznanja dobra i zla“ i pokušava da sebe nametne kao cilj tvorevine,kao rešenje životvorne zagonetke. Želi da sebe učini bogom uz pomoć prirode.

Pad prvog čoveka, Adama, predstavlja promašaj čovekovog naznačenja. Umesto da čitavu prirodu usmeri ka Bogu, čovek ju je usmerio ka sebi i time je povukao u smrt, jer je i čovek sam stvoren i smrtan. Ovde je bitno da istaknemo dve napomene:

Prvo: zapadni hrišćani su uveli pravu pometnju, čak i u pravoslavnom svetu, sa svojim pravničkim tumačenjem Adamovog pada. Naime, u sholastici je protumačeno da su prvi čovek i žena izbačeni iz raja jer su prekršili Božju zapovest da ne uzimaju i ne jedu plod sa drveta poznanja dobra i zla. Ovo je naravno potpuno pogrešno tumačenje. Adamov pad dešava se u domenu ontološkog, a ne pravničkog. I njegov pad nije greh u smislu neispunjavanja zapovesti, već egzistencijalni promašaj, skretanje sa naznačenog puta, koji se sastoji u proglašavanju sebe za Boga, korišćenju tvorevinom kao sredstvom za oboženje i kao što smo već rekli, usmeravanje tvorevine ka sebi, umesto ka Bogu.

 Drugo: smrt nije došla kao posledica pada. Smrt je nešto svojstveno stvorenom; nakon pada smrt je samo od mogućnosti postala realnost. Čovek nije mogao da prevaziđe smrt ničim što je imao u sebi, nijednom svojom silom. Da bi smrt bila pobeđena, potrebna je intervencija nestvorenog. Smrt je svojim vaskrsenjem iz mrtvih pobedio Bogočovek Hristos. Hristos u sebi sadrži božansku i ljudsku prirodu, a njegova Ličnost je jedna, Ličnost Sina Božjeg koja postoji oduvek i čija  „sudbina” nije smrt.

 

Ovom značajnom temom bavio se Dostojevski u jednom od svojih najvećih romana: „Zli dusi“. Dostojevski kroz lik Kirilova govori o slobodi i datosti postojanja. Teorijski postavlja i samo naše postojanje kao izazov slobodi: Mi postojimo, jednostavno postojimo. Niko nas nije pitao da li želimo da postojimo ili ne. Na taj način i samo postojanje biva nešto što nije „naše”, što nam je spolja nametnuto. Zato Kirilov, lik iz romana „Zli dusi“ govori da smo slobodni jedino kada izvršimo samoubistvo. Kirilov odlučuje da se ubije i time pokaže svoju slobodu kao božansku, slobodu čak i u odnosu na svoje postojanje.

Kirilov na više mesta u romanu uzvikuje da će, ako izvrši samoubistvo, sam postati Bog:

Vi ste mi to razjašnjavali jedanput, pa i dva puta. Kad se ubijete, ako se ubijete, bićete Bog, tako nešto čini mi se?

– Da, ja ću biti Bog.

I na još jednom mestu:

– Kome bude svejedno živeo ili ne živeo, taj će biti nov čovek. Ko pobedi bol i strah, taj će biti Bog. …ko sme sebe ubiti, taj će biti Bog.

 Biće, postaće Bog, jer sam odlučuje o svom postojanju, poput Boga. Na ovaj način, Dostojevski pokazuje paradoksalnost ljudskog postojanja. „Jedini” način na koji možemo da pokažemo da smo slobodni, jeste tako što ćemo izvršiti samoubistvo, time što ćemo vratiti naše postojanje, koje nam je, svakako, spolja nametnuto, i time vratiti sebe u nepostojanje. Paradoks ovakvog iskazivanja slobode je taj što, čim smo dokazali da smo slobodni od datosti našeg postojanja, nas više nema, i mi ne možemo uživati  posledice te slobode.

 

Ovo je dubinska i strašna potraga čoveka za Ličnošću, odnosno za slobodnom egzistencijom, slobodnom od prirode i svake datosti i nužnosti. Međutim, ovde se Ličnost izražava negativno, onako kako ju je izrazio Adam, kao nepostojanju. Ovakva sloboda vodi ka ništavilu, a ličnost postaje ono što negira ontologiju. Svoju slobodu na ovaj način izražava đavo, kao uništavanje i razgradnju Bića, svog i bića sveta. Međutim, pošto je i đavo stvoren, a ne nestvoren, pošto i on svoje postojanje duguje Bogu, njegovu nemogućnost da sebe i druge uništi on doživljava kao pakao. Pakao je tako egzistencijalno stanje, a ne mesto.

Istinska Ličnost, kao apsolutna ontološka sloboda, treba da je nestvorena, ne sme da bude sputana od svake datosti uključujući i svoje postojanje, kojim je čovek sputan. Jedina ličnost koja tako postoji je Bog, Ličnost Oca. Jedino Bog može da dâ pojmu Ličnosti pozitivno određenje. Božja sloboda se izražava uvek pozitivno, kao da postojanju.

Da bi živeo večno, čovek mora da uđe u zajednicu sa Ličnim Bogom.

Pošto se pad odvijao u sferi ličnosti a ne prirode, slobodnim izborom Adama, bilo je potrebno da se slobodnim izborom jedne nove ličnosti ostvari sjedinjenje Božanskog i ljudskog.

Da Adam nije pao, po rečima svetog Maksima Ispovednika, Adam bi postao Hristos, odnosno Hristos bi se ovaplotio u Adamu. Jer jedino u Ličnosti Hrista, čovek, ali i čitava tvorevina može prevazići smrt.

U ličnosti Djeve Marije, Bogorodice, Bog se ovaplotio, onako kako bi trebalo da se ovaploti u svakom od nas. Bogorodica u ime tvorevine, odgovara Bogu sa egzistencijalnim DA  čime biva poništeno Adamovo odbijanje da uđe u zajednicu sa Bogom.

Bogorodičinim slobodnim pristankom, čitava tvorevina, cela priroda, ali i sam čovek ulazi u zajednicu sa Nestvorenim Bogom u Svetoj Trojici slobodno.

Postojanje, pa samim tim i večno postojanje, nije nam više spolja nametnuto, već postaje stvar naše slobode. Tako je ostvarena slobodna zajednica Boga i čoveka, koja nas izbavlja od smrti i daje nam život večni

Zbog toga se praznik ovaploćenja Sina Božijeg, naziva Blagovesti, jer nam je objavljena blaga, dobra vest o dolasku Spasitelja i izbavljenje od smrti.

Sveštenik Stevan Stefanović

 

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime