„ А у шести месец, посла Бог анђела Гаврила у град галилејски по имену Назарет. К девојци испрошеној за мужа по имену Јосифа из дома Давидова, и девојци беше име Марија.

И ушавши ка њој анђео рече: радуј се благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама.

А она видевши га, уплаши се од речи његове и помисли: какав би ово био поздрав? И рече јој анђео: не бој се Марија, јер си нашла милост у Бога.

И ево затруднећеш и родићеш сина, и надени му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се син највишега и даће му Господ Бог престо Давида оца његовог. И цароваће у дому Јаковљеву вавек и царству његовом неће бити краја.

А Марија рече анђелу: како ће то бити кад ја не знам за мужа?

И одговарајући анђео рече јој: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила највишега осениће те, зато и оно што ће се родити биће свето и назваће се Син Божији. …

А Марија рече: ево слушкиње Господње, нека буде по речи твојој. И анђео отиде од ње.“

 

На самом почетку Књиге постања, прве књиге у Светом писму где библијски писац кроз једну поетско-символичну причу говори о стварању света, каже да је човек створен на крају, као круна стварања света. Као биће које у себи обухвата обе реалности, тварну (материјалну), али и божанску, јер је створен као икона (слика) нествореног Бога. Како писац каже, човек је створен по обличју и подобију Божјем. Ова везаност човека и за материјални свет, али и за Бога, омогућује човеку да буде свештеник твари односно да буде тај који ће природу узнети ка Богу.

Међутим, први човек Адам слободно одбија заједницу са Богом. Богу на његов егзистенцијални призив одговара са не. Први човек покушава да свој егзистенцијални изазов реши магијски. Уместо кроз чињеницу заједнице са нествореним Богом, Адам одлучује да уз помоћ природе реши свој проблем смрти. Узима плод са „дрвета познања добра и зла“ и покушава да себе наметне као циљ творевине,као решење животворне загонетке. Жели да себе учини богом уз помоћ природе.

Пад првог човека, Адама, представља промашај човековог назначења. Уместо да читаву природу усмери ка Богу, човек ју је усмерио ка себи и тиме је повукао у смрт, јер је и човек сам створен и смртан. Овде је битно да истакнемо две напомене:

Прво: западни хришћани су увели праву пометњу, чак и у православном свету, са својим правничким тумачењем Адамовог пада. Наиме, у схоластици је протумачено да су први човек и жена избачени из раја јер су прекршили Божју заповест да не узимају и не једу плод са дрвета познања добра и зла. Ово је наравно потпуно погрешно тумачење. Адамов пад дешава се у домену онтолошког, а не правничког. И његов пад није грех у смислу неиспуњавања заповести, већ егзистенцијални промашај, скретање са назначеног пута, који се састоји у проглашавању себе за Бога, коришћењу творевином као средством за обожење и као што смо већ рекли, усмеравање творевине ка себи, уместо ка Богу.

 Друго: смрт није дошла као последица пада. Смрт је нешто својствено створеном; након пада смрт је само од могућности постала реалност. Човек није могао да превазиђе смрт ничим што је имао у себи, ниједном својом силом. Да би смрт била побеђена, потребна је интервенција нествореног. Смрт је својим васкрсењем из мртвих победио Богочовек Христос. Христос у себи садржи божанску и људску природу, а његова Личност је једна, Личност Сина Божјег која постоји одувек и чија  „судбина” није смрт.

 

Овом значајном темом бавио се Достојевски у једном од својих највећих романа: „Зли дуси“. Достојевски кроз лик Кирилова говори о слободи и датости постојања. Теоријски поставља и само наше постојање као изазов слободи: Ми постојимо, једноставно постојимо. Нико нас није питао да ли желимо да постојимо или не. На тај начин и само постојање бива нешто што није „наше”, што нам је споља наметнуто. Зато Кирилов, лик из романа „Зли дуси“ говори да смо слободни једино када извршимо самоубиство. Кирилов одлучује да се убије и тиме покаже своју слободу као божанску, слободу чак и у односу на своје постојање.

Кирилов на више места у роману узвикује да ће, ако изврши самоубиство, сам постати Бог:

Ви сте ми то разјашњавали једанпут, па и два пута. Кад се убијете, ако се убијете, бићете Бог, тако нешто чини ми се?

– Да, ја ћу бити Бог.

И на још једном месту:

– Коме буде свеједно живео или не живео, тај ће бити нов човек. Ко победи бол и страх, тај ће бити Бог. …ко сме себе убити, тај ће бити Бог.

 Биће, постаће Бог, јер сам одлучује о свом постојању, попут Бога. На овај начин, Достојевски показује парадоксалност људског постојања. „Једини” начин на који можемо да покажемо да смо слободни, јесте тако што ћемо извршити самоубиство, тиме што ћемо вратити наше постојање, које нам је, свакако, споља наметнуто, и тиме вратити себе у непостојање. Парадокс оваквог исказивања слободе је тај што, чим смо доказали да смо слободни од датости нашег постојања, нас више нема, и ми не можемо уживати  последице те слободе.

 

Ово је дубинска и страшна потрага човека за Личношћу, односно за слободном егзистенцијом, слободном од природе и сваке датости и нужности. Међутим, овде се Личност изражава негативно, онако како ју је изразио Адам, као не постојању. Оваква слобода води ка ништавилу, а личност постаје оно што негира онтологију. Своју слободу на овај начин изражава ђаво, као уништавање и разградњу Бића, свог и бића света. Међутим, пошто је и ђаво створен, а не нестворен, пошто и он своје постојање дугује Богу, његову немогућност да себе и друге уништи он доживљава као пакао. Пакао је тако егзистенцијално стање, а не место.

Истинска Личност, као апсолутна онтолошка слобода, треба да је нестворена, не сме да буде спутана од сваке датости укључујући и своје постојање, којим је човек спутан. Једина личност која тако постоји је Бог, Личност Оца. Једино Бог може да дâ појму Личности позитивно одређење. Божја слобода се изражава увек позитивно, као да постојању.

Да би живео вечно, човек мора да уђе у заједницу са Личним Богом.

Пошто се пад одвијао у сфери личности а не природе, слободним избором Адама, било је потребно да се слободним избором једне нове личности оствари сједињење Божанског и људског.

Да Адам није пао, по речима светог Максима Исповедника, Адам би постао Христос, односно Христос би се оваплотио у Адаму. Јер једино у Личности Христа, човек, али и читава творевина може превазићи смрт.

У личности Дјеве Марије, Богородице, Бог се оваплотио, онако како би требало да се оваплоти у сваком од нас. Богородица у име творевине, одговара Богу са егзистенцијалним ДА  чиме бива поништено Адамово одбијање да уђе у заједницу са Богом.

Богородичиним слободним пристанком, читава творевина, цела природа, али и сам човек улази у заједницу са Нествореним Богом у Светој Тројици слободно.

Постојање, па самим тим и вечно постојање, није нам више споља наметнуто, већ постаје ствар наше слободе. Тако је остварена слободна заједница Бога и човека, која нас избавља од смрти и даје нам живот вечни

Због тога се празник оваплоћења Сина Божијег, назива Благовести, јер нам је објављена блага, добра вест о доласку Спаситеља и избављење од смрти.

Свештеник Стеван Стефановић

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име