Посади човек виноград, и огради плотом, и ископа пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима.
И кад дође време, посла к виноградарима слугу да прими од виноградара, од рода виноградског.
А они ухвативши слугу, избише га, и послаше празна.
И опет посла к њима другог слугу; и оног бише камењем и разбише му главу, и послаше га срамотног.
И опет посла другог; и оног убише; и многе друге, једне избише, а друге побише.
Још дакле имаше јединог свог милог сина, посла и њега најпосле к њима говорећи: Постидеће се сина мог.
А виноградари рекоше у себи: Ово је наследник, ходите да га убијемо, и нама ће остати очевина његова.
И ухватише га, и убише, и избацише га напоље из винограда.
Шта ће дакле учинити господар винограда? Доћи ће и погубиће виноградаре, и даће виноград другима. Зар нисте читали у писму ово: Камен који одбацише зидари, онај поста угаони камен. То би од Господа и дивно је очима нашим.
Христос говори ову причу апостолима.
Христос је Бог. Друго лице Свете Тројице, кроз Њега је створен свет, постоји одувек и постојаће увек. Ова прича, која садржи све семитске елементе проповедања својствене Христовом времену, има есхатолошки карактер. За Христа не постоји пре и после, он говори ову причу знајући шта ће се све десити.
Виноград је овај свет, Виноградар који га сади, ограђује и поставља пивницу је Бог Отац. Зли Виноградари, којима је остављен виноград на старање су старозаветни Јевреји, стари Израиљ. Слуге Виноградара, које долазе у виноград су пророци које је Господ слао Јеврејима, а они их протеривали и убијали. На крају, Виноградар шаље свог Сина, кога Виноградари/Јевреји убијају. То се наравно, у тренутку у коме Христос говори својим ученицима ову причу још увек није десило, али Христос говори из своје перспективе, из стварности Царства Божијег, из перспективе вечности. Ово је још једно пророчко место и Христова објава, откривање Његовог страдања.
Није случајно што ово Јеванђеље читамо на празник Светог Стефана, првомученика и архиђакона, првог мученика страдалог Христа ради, и последњег у низу пророка који су страдали засути камењем.
Наиме, по промислу Божијем, апостоли, који су били и први свештеници производе, рукополажу нову службу у раној Цркви: ђаконе. Апостоли су изабрали међу собом, међу браћом:
„Седам поштених људи, пуних Духа Светог и премудрости… и изабраше Стефана, човека пуног вере и Духа Светог, и Филипа и Прохора, Никанора, и Тимона и Пармена и Николу из Антиохије. Ове поставише пред апостоле, и они помоливши се Богу метнуше руке на њих… А Стефан пун вере и силе чињаше знаке и чудеса велика међу људима.
Тада усташе неки из зборница и препираху се са Стефаном, и не могаху стати против премудрости и Духа којим говораше…“ (ДА 6.3.-10.)
Убрзо, због све своје богонадахнутости, данашњим језиком речено: харизме, Стефан бива оптужен да крши Мојсијеве законе, говорећи да је Исус Назарећанин обећани Месија и да је васкрсао из мртвих. Стефан је осуђен на смрт каменовањем. Током суђења, Стефан тумачи Стари завет и објашњава окупљеним Јеврејима у зборници, управо на основу њиховог Светог писма, да Исус јесте Христос кога су чекали. Приликом свог мученичког страдања, Стефан има виђење, види небо отворено и Христа како седи са десне стране Оца, тада и он сам, попут Христа, моли Оца да његовим мучитељима не урачуна његово убиство у грех.
Култ Светог Стефана јако је развијен код нас. Можемо рећи да је после Светог Николе, а уз Светог Димитрија, Јована и Свете Петке, најпоштованији светитељ код нас. Реч Стефан, која у оригиналу значи Овенчан, али овенчан мудрошћу, је у средњем веку, посебно у Немaњићкој Србији, али и раније означавала титулу, а не лично име које се попут презимена наслеђивало.
Осим јеванђељске поруке, коју носи страдање Светог Стефана, првог мученика за Христа, и српског средњовековног култа, који подразумева низ светих владара из светородне лозе Немањића са именом Стефан, па и самог кнеза Лазара и наравно деспота Стефана Лазаревића, данас, за нас се име и култ Светог Стефана везује за најважнији историјски и државни успех Срба са краја двадесетог века. На стварање Републике Српске.
Република Српска је коначна победа државности Срба са оне стране Дрине, на коју смо чекали још од турског ропства. Срби су у ономе што данас називамо Босном и Херцеговином били апсолутна већина током читавог средњег века, као и у време ослободилачких ратова. Карађорђев је план био да на устанак диже и Босну, што би се и десило да није било Наполеонових ратова. Идеја уједињења Срба са једне и друге стране Дрине постаје поново актуелна у време кнеза Михаила Обреновића, који своју спољну политику води на основу Начертанија Илије Гарашанина. Након убиства кнеза Михаила, унуци Јеврема Обреновића, Милан и Александар, воде германофилску политику којој није у интересу јачање Србије.
Под Карађорђевићима, Петром и Александром, уједињење свих Срба у једну, јединствену државу добија још већи, империјални карактер. Проблем настаје у чињеници да је у Босни извршен национални инжењеринг с краја 19. века. За време Бењамина Калаја, аустријског министра финансија и врховног надзорника земаљске администрације у Босни и Херцеговини, отпочело се са процесом стварања једне, заједничке и наравно вештачке босанске нације, која никада кроз историју није постојала. Калај је радио на уништавању српског идентитета међу Србима у Босни све три вероисповести. Од 1911. године земаљски намесник и поглавар земаљске владе у Босни и Херцеговини постаје још један србомрзац, Оскар Поћорек, који је важио за највећег војсковођу тога доба, и кога Срби, које је толико мрзео, два пута побеђују на Церу и Колубари. Оскар Поћорек је био германизовани Словен и говорио је да Аустроугарска неће имати мира док не баци Србију на колена.
Током оваквих војних, окупационих управа Босна је само стагнирала и удаљавала се од своје суштине, а то је да је Босна била средњовековна српска држава. Само је Београд имао више школа него цела Босна, у којој је током целокупне аустроугарске управе отворено само око 250 основних школа. Још, становништво је с намером држано у беди, образовној и материјалној, социјалној, политичкој, док је спахијски, беговски систем задржан, преко деведесет посто становништва није имало право ни на основно школско образовање. У Краљевини Србији су, за то време, отворене 1272 основне школе.
Данас можемо само да претпоставимо шта би се десило да је Карађорђев план спроведен у дело, макар у време кнеза Михаила. Данас би Босанска Крајина, била попут Тимочке Крајине, интегрални део Србије. Овако национални инжењеринг је довео најпре до Младе Босне и Гаврила Принципа, о коме сам већ доста писао, али затим и до концентрационих логора за Србе, првих такве врсте у свету, током Првог светског рата, до убијања готово 16 000 Срба у Сребреници и околини такође током Првог светског рата, а затим и до злочина над Србима у НДХ чији је Босна била саставни део.
Срећом у последњем рату, војска Републике Српске спречила је понављање геноцида над српским становништвом. Том приликом из Сарајева је протерано 200 000 људи, 150 000 Срба и близу 50 000 људи који су се изјашњавали као Југословени. Док је Београд данас мултикултуран и мултиетнички град, када је др Неле Карајлић, фронтмен Забрањеног пушења само свратио у Сарајево, добио је за сат времена две хиљаде претњи смрћу. Једна од порука била је: „Зашто смо се ми борили, ако др Неле може сада слободно да дође у Сарајево?“ И ето, то је суштинска разлика између једне и друге стране, између наше и њихове. Док певач који себе назива Дино Мерлин може слободно да шета Београдом, Срба у Сарајеву готово и да нема.
Данас се још суочавамо са тим да се у нашем најближем окружењу стварају наративи који компромитују истину, који компромитују наше историјско наслеђе. Фалсификује се историја у Северној Македонији, на Косову и Метохији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Међународна заједница је покушала да резолуцијом читав један народ, наш народ, прогласи геноцидним. Захваљујући Богу и Виталију Чуркину, то се није десило.
У говору који је Бил Клинтон одржао 1999. године, пред бомбардовање СР Југославије, рекао је да смо ми Срби одговорни за злочине у Хрватској и на Косову, да смо извршили геноцид у Сребреници да смо ето, ми одговорни и за избијање Првог светског рата. Они који су писали овај говор америчком председнику Клинтону су добро знали шта раде. Било је потребно да се измисли колективна одговорност за читав један народ, а управо за злочине који су учинили наши непријатељи. Колико је страшно оптужити Србе за одговорност за избијање Првог светског рата, Србе који су 1915. и 1916. једва преживели.
Наводни злочин у Сребреници поједине западне државе покушавају да прикажу као геноцид иако може да се дискутује о томе да ли је то уопште ратни злочин или није, јер у Сребреници нису убијани цивили, већ регрутовани војници, који су пуцали на нас. Још једно фалсификовање историје, односно наметање хашке интерпретације историје је такозвано гранатирање Сарајева. Наводно, Сарајево је град који је у новијој европској историји био најдуже под опсадом. Ово је потпуна бесмислица. У Сарајеву су постојали читави српски квартови, српски делови града, који наравно нису били опкољени од стране српске војске. Најкраће речено, Сарајево је било подељени град.
Данас, више није.
- децембра 1995. године потписан је Дејтонски споразум.
У име босанских Срба споразум није потписао нико од босанских Срба који су у рату и учествовали, већ амерички банкар, социјалиста, Југословен, Слободан Милошевић. На захтев српског патријарха Павла, Радован Караџић се повукао и сложио да споразум буде потписан. Споразум је подразумевао да некадашња авнојска БиХ буде подељена на два дела, Федерацију БиХ која је заузела 51% територије и Републику Српску са 49%. По овом споразуму Република Српска је имала право на химну, заставу, војску. (Република Српска је, на пример, имала ћириличне регистарске таблице. Када је рат у Босни завршен, а након потписивања Дејтонског споразума, целокупна Босна и Херцеговина добија јединствене регистарске таблице, са словима која су иста и на ћирилици и на латиници, а, м, о, ј, к, т, е. Ово је било прво кршење Дејтонског споразума, затим смо корак по корак изгубили и царину, порезе, војску… оспорава нам се право на грб и заставу, и на крају и на прославу Светог Стефана)
У Дејтонском споразуму налазе се и споразум о војним аспектима мировног решења, (обе војске су биле у обавези да се повуку ван линија раздвајања, новонасталих граница по 2 км), али и сам устав БиХ, споразум о арбитражи, о међународним полицијским снагама. Босни и Херцеговини је додељен и високи представник, који је еквивалент војном окупатору из деветнаестог века.
Данашња Република Босна и Херцеговина, у оквиру Авнојских, комунистичких граница и даље је страни протекторат, с тим што данас више личи на Босну пре аустроугарске анексије, док је још де факто припадала Османском царству. Данас се у Босни буквално бришу стопе на којима је Гаврило Принцип стајао, мост који је прешао више се не зове Принципов мост.
Да ли Република Српска може по писању Вајса да буде нови Крим, да ли можемо бар да сањамо уједињење Срба са обе стране Дрине? Каталонија, Крим, Косово, да ли је за међународну заједницу реално да најпре независност, а затим и присаједињење Србији прогласи и Република Српска?
Или зашто не узмемо саму Босну и Херцеговину као пример? Грађани Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине су на референдуму 1992. године гласали за отцепљење од Југославије, Срби из Босне и Херцеговине су били против овог одвајања, а Хрвати и Бошњаци, који су себе тада називали Муслиманима, дајући свом верском идентитету национално значење су били за отцепљење. Зар није могуће пресликати сада потпуно исти референдум у Републику Српску, где би један апсолутно већински народ у Српској, Срби, били за отцепљење од Босне и уједињење са Србијом, а друга два народа против?
Доласком Бајдена на место председника United States, администрација изабраног председника Америке је нагласила да ће им један од приоритета у спољној политици бити решавање статуса Јужне српске покрајине, али и Републике Српске. Блиска будућност носи велика искушења и изазове, како за нашу власт, тако и за сав српски народ са обе стране Дрине.
Уздајмо се у Господа и Светог Стефана, да наша генерација неће бити она која ће изгубити Косово и пропустити историјску прилику да уједини Србију са Републиком Српском и Црном Гором.
Мир Божији, Христос се роди.
Свештеник Стеван Стефановић
