Posadi čovek vinograd, i ogradi plotom, i iskopa pivnicu, i načini kulu, i dade ga vinogradarima.

I kad dođe vreme, posla k vinogradarima slugu da primi od vinogradara, od roda vinogradskog.

A oni uhvativši slugu, izbiše ga, i poslaše prazna.

I opet posla k njima drugog slugu; i onog biše kamenjem i razbiše mu glavu, i poslaše ga sramotnog.

I opet posla drugog; i onog ubiše; i mnoge druge, jedne izbiše, a druge pobiše.

Još dakle imaše jedinog svog milog sina, posla i njega najposle k njima govoreći: Postideće se sina mog.

A vinogradari rekoše u sebi: Ovo je naslednik, hodite da ga ubijemo, i nama će ostati očevina njegova.

I uhvatiše ga, i ubiše, i izbaciše ga napolje iz vinograda.

Šta će dakle učiniti gospodar vinograda? Doći će i pogubiće vinogradare, i daće vinograd drugima. Zar niste čitali u pismu ovo: Kamen koji odbaciše zidari, onaj posta ugaoni kamen. To bi od Gospoda i divno je očima našim.

 

Hristos govori ovu priču apostolima.

Hristos je Bog. Drugo lice Svete Trojice, kroz Njega je stvoren svet, postoji oduvek i postojaće uvek. Ova priča, koja sadrži sve semitske elemente propovedanja svojstvene Hristovom vremenu, ima eshatološki karakter. Za Hrista ne postoji pre i posle, on govori ovu priču znajući šta će se sve desiti.

Vinograd je ovaj svet, Vinogradar koji ga sadi, ograđuje i postavlja pivnicu je Bog Otac. Zli Vinogradari, kojima je ostavljen vinograd na staranje su starozavetni Jevreji, stari Izrailj. Sluge Vinogradara, koje dolaze u vinograd su proroci koje je Gospod slao Jevrejima, a oni ih proterivali i ubijali. Na kraju, Vinogradar šalje svog Sina, koga Vinogradari/Jevreji ubijaju. To se naravno, u trenutku u kome Hristos govori svojim učenicima ovu priču još uvek nije desilo, ali Hristos govori iz svoje perspektive, iz stvarnosti Carstva Božijeg, iz perspektive večnosti. Ovo je još jedno proročko mesto i Hristova objava, otkrivanje Njegovog stradanja.

Nije slučajno što ovo Jevanđelje čitamo na praznik Svetog Stefana, prvomučenika i arhiđakona, prvog mučenika stradalog Hrista radi, i poslednjeg u nizu proroka koji su stradali zasuti kamenjem.

Naime, po promislu Božijem, apostoli, koji su bili i prvi sveštenici proizvode, rukopolažu novu službu u ranoj Crkvi: đakone. Apostoli su izabrali među sobom, među braćom:

„Sedam poštenih ljudi, punih Duha Svetog i premudrosti… i izabraše Stefana, čoveka punog vere i Duha Svetog, i Filipa i Prohora, Nikanora, i Timona i Parmena i Nikolu iz Antiohije. Ove postaviše pred apostole, i oni pomolivši se Bogu metnuše ruke na njih… A Stefan pun vere i sile činjaše znake i čudesa velika među ljudima.

Tada ustaše neki iz zbornica i prepirahu se sa Stefanom, i ne mogahu stati protiv premudrosti i Duha kojim govoraše…“ (DA 6.3.-10.)

Ubrzo, zbog sve svoje bogonadahnutosti, današnjim jezikom rečeno: harizme, Stefan biva optužen da krši Mojsijeve zakone, govoreći da je Isus Nazarećanin obećani Mesija i da je vaskrsao iz mrtvih. Stefan je osuđen na smrt kamenovanjem. Tokom suđenja, Stefan tumači Stari zavet i objašnjava okupljenim Jevrejima u zbornici, upravo na osnovu njihovog Svetog pisma, da Isus jeste Hristos koga su čekali. Prilikom svog mučeničkog stradanja, Stefan ima viđenje, vidi nebo otvoreno i Hrista kako sedi sa desne strane Oca, tada i on sam, poput Hrista, moli Oca da njegovim mučiteljima ne uračuna njegovo ubistvo u greh.

Kult Svetog Stefana jako je razvijen kod nas. Možemo reći da je posle Svetog Nikole, a uz Svetog Dimitrija, Jovana i Svete Petke, najpoštovaniji svetitelj kod nas. Reč Stefan, koja u originalu znači Ovenčan, ali ovenčan mudrošću, je u srednjem veku, posebno u Nemanjićkoj Srbiji, ali i ranije označavala titulu, a ne lično ime koje se poput prezimena nasleđivalo.

Osim jevanđeljske poruke, koju nosi stradanje Svetog Stefana, prvog mučenika za Hrista, i srpskog srednjovekovnog kulta, koji podrazumeva niz svetih vladara iz svetorodne loze Nemanjića sa imenom Stefan, pa i samog kneza Lazara i naravno despota Stefana Lazarevića, danas, za nas se ime i kult Svetog Stefana vezuje za najvažniji istorijski i državni uspeh Srba sa kraja dvadesetog veka. Na stvaranje Republike Srpske.

Republika Srpska je konačna pobeda državnosti Srba sa one strane Drine, na koju smo čekali još od turskog ropstva. Srbi su u onome što danas nazivamo Bosnom i Hercegovinom bili apsolutna većina tokom čitavog srednjeg veka, kao i u vreme oslobodilačkih ratova. Karađorđev je plan bio da na ustanak diže i Bosnu, što bi se i desilo da nije bilo Napoleonovih ratova. Ideja ujedinjenja Srba sa jedne i druge strane Drine postaje ponovo aktuelna u vreme kneza Mihaila Obrenovića, koji svoju spoljnu politiku vodi na osnovu Načertanija Ilije Garašanina. Nakon ubistva kneza Mihaila, unuci Jevrema Obrenovića, Milan i Aleksandar, vode germanofilsku politiku kojoj nije u interesu jačanje Srbije.

Pod Karađorđevićima, Petrom i Aleksandrom, ujedinjenje svih Srba u jednu, jedinstvenu državu dobija još veći, imperijalni karakter. Problem nastaje u činjenici da je u Bosni izvršen nacionalni inženjering s kraja 19. veka. Za vreme Benjamina Kalaja, austrijskog ministra finansija i vrhovnog nadzornika zemaljske administracije u Bosni i Hercegovini, otpočelo se sa procesom stvaranja jedne, zajedničke i naravno veštačke bosanske nacije, koja nikada kroz istoriju nije postojala. Kalaj je radio na uništavanju srpskog identiteta među Srbima u Bosni sve tri veroispovesti. Od 1911. godine zemaljski namesnik i poglavar zemaljske vlade u Bosni i Hercegovini postaje još jedan srbomrzac, Oskar Poćorek, koji je važio za najvećeg vojskovođu toga doba, i koga Srbi, koje je toliko mrzeo, dva puta pobeđuju na Ceru i Kolubari. Oskar Poćorek je bio germanizovani Sloven i govorio je da Austrougarska neće imati mira dok ne baci Srbiju na kolena.

Tokom ovakvih vojnih, okupacionih uprava Bosna je samo stagnirala i udaljavala se od svoje suštine, a to je da je Bosna bila srednjovekovna srpska država. Samo je Beograd imao više škola nego cela Bosna, u kojoj je tokom celokupne austrougarske uprave otvoreno samo oko 250 osnovnih škola. Još, stanovništvo je s namerom držano u bedi, obrazovnoj i materijalnoj, socijalnoj, političkoj, dok je spahijski, begovski sistem zadržan, preko devedeset posto stanovništva nije imalo pravo ni na osnovno školsko obrazovanje. U Kraljevini Srbiji su, za to vreme, otvorene 1272 osnovne škole.

Danas možemo samo da pretpostavimo šta bi se desilo da je Karađorđev plan sproveden u delo, makar u vreme kneza Mihaila. Danas bi Bosanska Krajina, bila poput Timočke Krajine, integralni deo Srbije. Ovako nacionalni inženjering je doveo najpre do Mlade Bosne i Gavrila Principa, o kome sam već dosta pisao, ali zatim i do koncentracionih logora za Srbe, prvih takve vrste u svetu, tokom Prvog svetskog rata, do ubijanja gotovo 16 000 Srba u Srebrenici i okolini takođe tokom Prvog svetskog rata, a zatim i do zločina nad Srbima u NDH čiji je Bosna bila sastavni deo.

Srećom u poslednjem ratu, vojska Republike Srpske sprečila je ponavljanje genocida nad srpskim stanovništvom. Tom prilikom iz Sarajeva je proterano 200 000 ljudi, 150 000 Srba i blizu 50 000 ljudi koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni. Dok je Beograd danas multikulturan i multietnički grad, kada je dr Nele Karajlić, frontmen Zabranjenog pušenja samo svratio u Sarajevo, dobio je za sat vremena dve hiljade pretnji smrću. Jedna od poruka bila je: „Zašto smo se mi borili, ako dr Nele može sada slobodno da dođe u Sarajevo?“ I eto, to je suštinska razlika između jedne i druge strane, između naše i njihove. Dok pevač koji sebe naziva Dino Merlin može slobodno da šeta Beogradom, Srba u Sarajevu gotovo i da nema.

Danas se još suočavamo sa tim da se u našem najbližem okruženju stvaraju narativi koji kompromituju istinu, koji kompromituju naše istorijsko nasleđe. Falsifikuje se istorija u Severnoj Makedoniji, na Kosovu i Metohiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Međunarodna zajednica je pokušala da rezolucijom čitav jedan narod, naš narod, proglasi genocidnim. Zahvaljujući Bogu i Vitaliju Čurkinu, to se nije desilo.

U govoru koji je Bil Klinton održao 1999. godine, pred bombardovanje SR Jugoslavije, rekao je da smo mi Srbi odgovorni za zločine u Hrvatskoj i na Kosovu, da smo izvršili genocid u Srebrenici da smo eto, mi odgovorni i za izbijanje Prvog svetskog rata. Oni koji su pisali ovaj govor američkom predsedniku Klintonu su dobro znali šta rade. Bilo je potrebno da se izmisli kolektivna odgovornost za čitav jedan narod, a upravo za zločine koji su učinili naši neprijatelji. Koliko je strašno optužiti Srbe za odgovornost za izbijanje Prvog svetskog rata, Srbe koji su 1915. i 1916. jedva preživeli.

Navodni zločin u Srebrenici pojedine zapadne države pokušavaju da prikažu kao genocid iako može da se diskutuje o tome da li je to uopšte ratni zločin ili nije, jer u Srebrenici nisu ubijani civili, već regrutovani vojnici, koji su pucali na nas. Još jedno falsifikovanje istorije, odnosno nametanje haške interpretacije istorije je takozvano granatiranje Sarajeva. Navodno, Sarajevo je grad koji je u novijoj evropskoj istoriji bio najduže pod opsadom. Ovo je potpuna besmislica. U Sarajevu su postojali čitavi srpski kvartovi, srpski delovi grada, koji naravno nisu bili opkoljeni od strane srpske vojske. Najkraće rečeno, Sarajevo je bilo podeljeni grad.

Danas, više nije.

  1. decembra 1995. godine potpisan je Dejtonski sporazum.

U ime bosanskih Srba sporazum nije potpisao niko od bosanskih Srba koji su u ratu i učestvovali, već američki bankar, socijalista, Jugosloven, Slobodan Milošević. Na zahtev srpskog patrijarha Pavla, Radovan Karadžić se povukao i složio da sporazum bude potpisan. Sporazum je podrazumevao da nekadašnja avnojska BiH bude podeljena na dva dela, Federaciju BiH koja je zauzela 51% teritorije i Republiku Srpsku sa 49%. Po ovom sporazumu Republika Srpska je imala pravo na himnu, zastavu, vojsku. (Republika Srpska je, na primer, imala ćirilične registarske tablice. Kada je rat u Bosni završen, a nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, celokupna Bosna i Hercegovina dobija jedinstvene registarske tablice, sa slovima koja su ista i na ćirilici i na latinici, a, m, o, j, k, t, e. Ovo je bilo prvo kršenje Dejtonskog sporazuma, zatim smo korak po korak izgubili i carinu, poreze, vojsku… osporava nam se pravo na grb i zastavu, i na kraju i na proslavu Svetog Stefana)

U Dejtonskom sporazumu nalaze se i sporazum o vojnim aspektima mirovnog rešenja, (obe vojske su bile u obavezi da se povuku van linija razdvajanja, novonastalih granica po 2 km), ali i sam ustav BiH, sporazum o arbitraži, o međunarodnim policijskim snagama. Bosni i Hercegovini je dodeljen i visoki predstavnik, koji je ekvivalent vojnom okupatoru iz devetnaestog veka.

Današnja Republika Bosna i Hercegovina, u okviru Avnojskih, komunističkih granica i dalje je strani protektorat, s tim što danas više liči na Bosnu pre austrougarske aneksije, dok je još de fakto pripadala Osmanskom carstvu. Danas se u Bosni bukvalno brišu stope na kojima je Gavrilo Princip stajao, most koji je prešao više se ne zove Principov most.

Da li Republika Srpska može po pisanju Vajsa da bude novi Krim, da li možemo bar da sanjamo ujedinjenje Srba sa obe strane Drine?  Katalonija, Krim, Kosovo, da li je za međunarodnu zajednicu realno da najpre nezavisnost, a zatim i prisajedinjenje Srbiji proglasi i Republika Srpska?

Ili zašto ne uzmemo samu Bosnu i Hercegovinu kao primer? Građani Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine su na referendumu 1992. godine glasali za otcepljenje od Jugoslavije, Srbi iz Bosne i Hercegovine su bili protiv ovog odvajanja, a Hrvati i Bošnjaci, koji su sebe tada nazivali Muslimanima, dajući svom verskom identitetu nacionalno značenje su bili za otcepljenje. Zar nije moguće preslikati sada potpuno isti referendum u Republiku Srpsku, gde bi jedan apsolutno većinski narod u Srpskoj, Srbi, bili za otcepljenje od Bosne i ujedinjenje sa Srbijom, a druga dva naroda protiv?

Dolaskom Bajdena na mesto predsednika United States, administracija izabranog predsednika Amerike je naglasila da će im jedan od prioriteta u spoljnoj politici biti rešavanje statusa Južne srpske pokrajine, ali i Republike Srpske. Bliska budućnost nosi velika iskušenja i izazove, kako za našu vlast, tako i za sav srpski narod sa obe strane Drine.

Uzdajmo se u Gospoda i Svetog Stefana, da naša generacija neće biti ona koja će izgubiti Kosovo i propustiti istorijsku priliku da ujedini Srbiju sa Republikom Srpskom i Crnom Gorom.

 

Mir Božiji, Hristos se rodi.

Sveštenik Stevan Stefanović

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime