Велики и Свети Сабор на Криту
Верујем у Једну, Свету, Саборну и апостолску Цркву…
Девети члан символа вере
Пишући о блаженопочившем митрополиту пергамском Јовану Зизјуласу, поменуо сам Свети и Велики сабор на Криту, што је – очекивано – изазвало пуно полемика. Овај текст пишем с намером да разјасним која је улога Сабора у Цркви у општем смислу и који је значај и улога овог конкретног сабора, којег је Црква назвала Велики и Свети Сабор на Криту из 2016. године.
Црква је по свом бићу саборна, као и по својој дефиницији, коју читамо у символу вере, све одлуке везане за целу, читаву Цркву, Црква је доносила саборно.
Црква је, дакле, саборна, али пре свега у литургијском смислу. Свети оци најчешће поистовећују Цркву са литургијом. То је дубоко укорењено у свести народа, да наши људи, одлазећи на литургију, говоре: “Идем у Цркву…“ Литургија и није ништа друго већ пројава заједнице, сабрање, самим тим и сабор. Чак се и вековима сама литургија и називала синаксис, што на грчком значи сабирање, сама реч синаксис потиче од речи синодос што значи сабор.
Наше учење о Цркви, еклисиологија, почиње од становишта да је свака појединачна литургијска заједница Црква у пуноћи. Верни народ окупљен око свештеника у најмањем селу представља пуну Цркву. Како је то могуће?
Једноставно, јер свештеник служи у име свог епископа, зато га на литургији и помиње, заједница верног народа окупљених у Цркви, на литургији око свог свештеника у име епископа, представља икону будућег Царства Божијег. Наиме, као што сам више пута раније писао и говорио, када Христос доће поново, доћи ће окружен апостолима, и светитељима. У Цркви на литургији имамо икону те заједнице, Епископ је икона Христа, свештеници су икона апостола, а верни народ је икона светитеља из Царства Божијег. Ако на овај начин разумемо само природу Цркве, онда слободно можемо рећи да свака појединачна парохија, појединачна Црква јесте и Црква у свој својој пуноћи.
Осим овог елемента, који биће Цркве и њену суштину пребацује из овог света, из историје у Царство Небеско, други важан елемент овакве еклисиологије је саборност. Све појединачне Цркве имају међусобно јединство у литургији, кроз сабор, заједничарење епископа, што нас чини истом Црквом.
Оваква еклисиологија је еклисиологија која иде одоздо на горе, од многих конкретних парохијских заједница које на концу чине једну заједницу. На оваквом учењу о Цркви је највише инсистирао баш блаженопочивши митрополит пергамски Јован Зизјулас. С друге стране, римокатоличка теологија је потпуно супротна и иде од појединачног ка мноштвеном. Наиме, за католике је важно да је Црква возглављена у римском епископу, папи. За њих без папе, нема Цркве.
Интересантно је да многа наша браћа оптужују блаженопочившег митрополита као оног који је јеретик и под утицајем римокатоличке Цркве, и ако он стоји на потпуно супротстављеном становишту.
Такође, јеретик (онај чије се учење разликује од учења Цркве) не може бити онај који је у јединству са осталим епископима своје Цркве и самим тим у јединству са свим осталим помесним Црквама.
Јеретик је онај који разбија јединство Цркве, било богословски, погрешним учењем, тако да његова заједница више не представља икону Царства Божијег, већ икону онога што је ван Царства, а то је пакао, било да се сам одвоји од саборног тела Цркве и представи себе као самодовољног, себе самог као Цркву, као што је урадио бивши владика Артемије, који је, нажалост, након што је разбио тело Цркве и основао своју самосталну парасинагогу, и умро у том стању раскола, ван једне Цркве, рашчињен и непокајан.
Ако се неко придржава свих норми и учење, али није у јединству са другим Црквама он није Црква
Иако је увек било, у историји Цркве, великих богослова који су износили своја учења, појединачно, попут на пример, Григорија Богослова или Максима Исповедника, и њихова су учења била тек индивидуални ставови, појединих људи, све док нису постали општеприхваћени на сабору: учење Григорија Богослова на другом, а Максима Исповедника на Шестом васељенском сабору, њихови ставови и богословље су тако доживели потврде на саборима, а они сами били проглашени за учитеље Цркве.
Свако од нас по својој слободи може да има мишљење о било којој теми која се тиче Цркве и живота, може о томе да полемише и износи свој став, али Сабор на концу доноси став Цркве, и тај став, односно одлука Сабора је општеобавезујућа за целокупну Цркву.
Ако Цркву разумевамо на овај начин као конкретну литургијску заједницу, и локалну Цркву као пуну Цркву, онда свака локална Црква, да би била једна, света и саборна, мора да буде у сабору са другим Црквама. Оваква природа Цркве намеће потребу Сабора. Најпре помесних (дакле регионалних), али и васељенских (односно оних који би се односили на читав хришћански, данас православни свет). Овим још на онтолошкој разини показујемо да једна литургијска заједница кроз сабор пројављује своје јединство са другим литургијским заједницама.
Ово је и новозаветна идеја Цркве, и сам апостол Павле каже да је Црква једна и Божија, а затим о Црквама које обитавају у Галати, Ефесу, Коринту, Филипима…
Тако и одржавање великих сабора у Цркви није луксуз, нити нешто што можемо да имамо, а и не морамо, већ је неопходност и насушна потреба Цркве.
Тако долазимо и до Великог и Светог Сабора на Криту, чија је прва улога била управо та, да покаже јединство православне Цркве и њену саборност.
Од четрнаест помесних, односно самосталних православних Цркава, учешће на Сабору узима десет. Неки су склони мишљу да Сабор нема легитимитет јер на њему нису узеле учешће све Цркве, што није исправно становиште.
Антиохијска патријаршија је отказала учешће на сабору због нерешених канонских питања у вези јурисдикције над православним у Катару, између ње и Јерусалимске патријаршије. Грузијска патријаршија је учествовала у свим предсаборским састанцима, учествовала је у састављању тема којима се сабор бавио, али је на крају одустала због неслагања око теме мешовитих бракова. Бугарска патријаршија је одустала од учешћа на сабору, јер по сопственим речима, није имала материјалне могућности да присуствује сабору, као и због неслагање са тачком „мисија православне Цркве“. И на крају, свакако најважнија православна Црква, Руска православна Црква, односно Московска патријаршија, која је такође учествовала у свим предсаборским састанцима, потписала све текстове о којима се имало говорити на сабору, чак су потписали и документ којим су се обавезали да ће учествовати на сабору, одустала је од учествовања на сабору, управо због отказивања ове три патријаршије. Међутим, разлог је свакако дубљи, и тиче се борбе око примата у православном свету који се данас води између јелинских Цркви, возглављених у Цариградској патријаршији и Московске патријаршије.
Сада, да видимо да ли ови изостанци умањују значај Сабора.
Најпре, ни на једном од седам васељенских сабора, осим делимично на Првом (Никеја 325) нису учествовале све Цркве, односно нису учествовали сви епископи или њихови представници. Никад одсуство неке Цркве са сабора не умањује пуноћу тог сабора, нити релативизује његове одлуке. Посебно, јер су све Цркве које нису присуствовале сабору учествовале у припремама сабора, састављању тема сабора и дискутовању о њима.
Други васељенски сабор (Цариград, 381) на пример, био је у данашњем схватању црквене организације локални сабор, односно сабор једне регије. Ипак, он је Васељенски, односно тиче се васцеле Цркве из два разлога, првог његово учење је учење целокупне Цркве, друго, њега је први наредни Сабор васељенског карактера, потврдио за васељенски.
Сабор не делује ex opera operatum односно тако да чим је одлука донесена, она бива примењена у пракси. Свака саборска одлука мора да заживи кроз све поре Цркве, кроз све слојеве и чинове у Цркви и на концу, требало би да га потврди следећи сабор. Почевши од Првог васељенског сабора, сваки сабор Цркве је потврђивао претходне саборе, било да су они били помесног, било универзалног, васељенског карактера. Било је примера и да сабор осуди неки предходни сабор, на пример, Четврти васељенски сабор (Халкидон, 451) осудио је претходни сабор, прогласивши га разбојничким сабором (“разбојнички“ сабор одржан је у Ефесу 449).
Такође, Антиохијска патријаршија, на пример, није прихватила одлуке Трећег васељенског сабора, што наравно није умањило васељенски и свеобухватни карактер овог сабора (Ефес 431). Наравно, у току година које су уследиле, Антиохијска патријаршија је променила своју одлуку и прихватила учење и одлуке Трећег сабора. Јер не признати одлуке оваквог сабора, директно значи одсећи себе од тела Цркве.
Често се дешава да чујем од верника како цитирају поједине свете оце, или на друштвеним мрежама деле сличице са цитатима светитеља из последњих две стотине година који наизглед, истргнути из контекста изгледају као да су супротстављени некој саборској одлуци Цркве. Међутим, никад мишљење једног појединца, па макар он био и светитељ није изнад сабора.
Једини начин на који би се Критски сабор могао довести у питање је када би Цркве које нису учествовале у сабору рекле да не признају одлуке сабора, показале аргументовано зашто не признају одлуке и сазвале нови сабор, са свим осталим православним Црквама и поништиле сам Критски сабор, новом саборском одлуком.
Што се није десило, нити ће.
Један сабор не могу да оспоре појединци, па чак ни једна помесна Црква.
Тако је овај, Велики и Свети критски сабор почео заседање потврдивши све претходне васељенске саборе, свих седам на броју, али и Фотијев сабор (сабор патријарха Фотија из 879/880 године) и исихастичке саборе из 14. века (из 1341, 1351. и 1368) који су такође имали свецрквени догматски значај. Уз то, Критски сабор је званично поништио одлуке Флорентинског сабора, односно Флорентинске уније коју су тадашњи патријарси потписали са папом. Дакле, још једном да нагласим, Критски сабор је поништио унију са Римом из петнестог века.
Иако су и Фотијев сабор и исихастички сабори и раније сматрани за саборе који имају васељенски карактер и колоквијално називани Осмим и Деветим васељенским сабором, потврдом коју су добили на Критском сабору су добили и догматски општеважећи карактер. Овим је, и на Свеправославном сабору коначно и одбачено римокатоличко учење о исхођењу Духа Светог ипостасно и од Сина, као и учење о папској непогрешивости.
Још један од значаја Сабора на Криту је тај што ми као православна Црква, дуги низ, не година, већ векова, нисмо имали велики сабор. Током тог времена у Цркви су се гомилали догађаји и проблеми који су морали да буду решени на овај, саборни начин.
Оно што овај сабор није решио, а могао је, јесу и питања проглашавања аутокефалности. Ово говорим у светлу проблема који су настали у годинама непосредно после сабора, као и у времену у коме живимо.
Наиме, овај сабор је потврдио постојање четрнаест помесних аутокефалних православних Цркава. Ово је веома важно јер су ранији сабори, одржавани у средњем веку, познавали само пет старих патријаршија: Римску (која је отпала), Цариградску, Александријску, Антиохијску и Јерусалимску, као и кипарску Цркву, која је била самостална будући апостолског порекла. Овим сабором потврђено је постојање и осталих девет православних Цркава, патријаршија и архиепископија. Ово у теорији значи да надлежност над овим Црквама више није у рукама мајке Цркве, васељенске, Цариградске патријаршије, већ у надлежности сабора. Међутим у контексту украјинске кризе, видимо да у пракси то не функционише. Такође, и на самом сабору, није било говора о аутокефалности иако су и наша и друге помесне Цркве инсистирале на томе, превасходно јер је Цариградска Црква желела да и даље задржи праксу давања аутокефалија и издавања Томоса о аутокефалији.
Било како било, Велики и Свети Сабор на Криту донео је пуно тога доброг, уз пар потешкоћа и недоумица, у стилу и духу старих сабора, издао је и исповедање вере, односно орос и посланицу и решио многа за Цркву значајна питања: питање поста, питање мешовитих бракова, питање нашег учешћа у међуцрквеном дијалогу, о мисији православне Цркве у свету, православној дијаспори и светој тајни брака и брачним сметњама.
О свим овим темама су вековима већ разговарале помесне Цркве на својим саборима. На пример, пост је нешто што је нашој Цркви веома важно и Критски сабор остаје на том становишту, да је пост нешто што је нераскидиви део хришћанског живота и да је потребан. Међутим, сабор и наглашава то да је учествовање на литургији, односно причешће независно од поста, односно да причешће није условљено постом.
Даље, сабор је регулисао питање венчавања православних са римокатоликом или протестантом.
Сабор је говорио и о значају породице, правилно уочивши да је у данашњем свету породица најугроженија, посебно православни брак као заједница мушкарца и жене. Сабор је следећи свете оце, породицу назвао „Црквом у малом“.
Сабор је, такође и регулисао начине на које ће православни убудуће разговарати са другим хришћанским црквама и заједницама и уопште, о учествовању православних у Светском савету Цркава, у коме смо ми, Српска православна Црква од оснивања, и у чијем је раду на пример учествовао и Свети Николај Велимировић (који је, да направим дигресију, учествовао и у приремама за овај сабор још тридесетих година 20. века, међутим кад је сабор одложен баш због стања у ком се тада под совјетском окупацијом налазила руска Црква али и држава, иронично данас и ако је слободна руска Црква није учествовала у Критском сабору) или блаженопочивши митрополит Амфилохије Радовић.
Наравно, због учествовања у разговору са римокатолицима, одмах су учеснике у сабору напали верници који себе сматрају браниоцима праве вере. Као да водити дијалог са неким значи издати своје ставове, посебно не значи да смо тим дијалогом продали своју веру. Свакако, пет патријарха и преко три стотине епископа који су потписали ове саборске одлуке нису сматрали да ће дијалогом са римокатолицима и протестантима издати своју веру. Дијалог је управо сведочење, односно наш задатак који нам је поверио сам Христос, да сматрајући нашу веру и нашу Цркву истинитом, ми имамо задатак да своју веру сведочимо пред другима.
У овој саборској одлуци чак стоји да смо ми православни свесни да ми чувамо апостолско предање и да је наша Црква једина истинита Црква, те да кроз дијалог позивамо друге, да суочивши их са овом истином, уоче новине које су увели.
Нек нас васкрсли Господ сачува у временима која долазе и ојача да се и даље молимо за саборно јединство Цркве.
Мишљења и ставови изнесени у тексту представљају искључиво лична мишљења и ставове аутора текста и не представљају нужно ставове портала Чудо редакције.
