И ако си у гроб сишао Бесмртни, и адову си силу разорио, и Васкрсао си као Победилац, Христе Боже, женама Мироносницама си рекао: Радујте се! Твојим апостолима мир даровао, а палим, васкрсење.

 

Христос Васкрсе

Ваистину Васкрсе

 

Васкрс је исходишна тачка нашег живота али, и наше вере. Како каже апостол Павле: „Aко Христос није васкрсао, онда је узалуд вера наша…“, и на другом месту: „Ако нема васкрсења из мртвих, онда ни Христос није васкрсао“.

Чак и јеванђеље које читамо у Црквама на сам дан Васкрса, није јеванђеље које говори и самом догађају Васкрсења, већ је то почетак јеванђеља, пролог Јовановог јеванђеља, почетак.

Ми не темељимо наш живот и веру на психолошким садржајима или философским спекулацијама, већ на конкретним историјским догађајима и личностима. Апостоли, као први сведоци васкрсења Христовог су уједно и први који су нам протумачили догaђај васкрсења.

Тако у прологу Јовановог јеванђељу недвосмислено стоји, Христос је биће заједнице, пре оваплоћења  он је Логос Божији који је у Богу, и кроз њега је све постало. Онда Христос долази међу своје, постаје један од нас,  и  видесмо га као једног од нас пуног благодати и истине,  и после оваплоћења, Христос је биће заједнице, заједнице са нама.  Апостол Јован чак користи термин ескинео, од кога потиче и реч скинија = шатор састанка, када каже: „И Реч постаде тело и усели (буквално, ушаторио се) се у нас“. Христос постаје део наше заједнице, и то најважнији део, угаони камен, око кога градимо заједницу.

Тако је и Васкрс, као тријумф живота над смрћу није индивидуална, појединачна ствар која се односи само на Христа, већ је Христос само први од нас који васкрсава. Онако како је Христос васкрсао тако ће и свако од нас у Онај Дан, Незалазни дан, Другог Христовог доласка васкрснути из мртвих и живети вечно.

Васкрсење Христово је предукус будућег васкрсења читаве творевине. Христос је прворођени из мртвих, општим васкрсењем свих нас, смрт ће бити коначно укинута,

Прича о Васкрсу је прича о тријумфу над смрћу. Тако да до васкрсења долазимо преко страдања и коначно, преко смрти.

У западној цивилизацији, култури и традицији, чији део постајемо баш када постанемо склонији индивидуализму уместо заједници, где се све рационализује, потенцирање на томе да је свако себи потпуно довољан довело је дотле да је смрт маргинализована, склоњена у страну и не посматра се као проблем.

Чак и на сахранама у Америци, покојника нема, он је склоњен, познаници се окупљају на бдењу, а тело покојника је у некој хладњачи или већ кремирано и припремљено за укоп. Дакле, ако на свет гледамо рационално, ако сваки наш проблем рационализујемо, онда долазимо до тачке где се и на смрт гледа рационално, као на природну ствар.

Данас, када смо се сусрели са вирусом короне, сусрели смо се очи у очи са најстрашнијом димензијом смрти, а то је управо њен сурови индивидуализам и тријумф рација. Јер ако рационално гледамо на свет, умрећемо, зар не?

Смрт је најстрашније разбијање заједнице и победа индивидуализма. Чак често чујемо изреку: сам сам се родио, сам ћу умрети. А да ли је баш тако?

Најпре, нисмо се родили сами. Родили су нас наши родитељи из љубави. Или би бар тако требало да буде. Љубав је увек реалност која пројављује три бића. У рађању детета учествује и Бог, опет као Света Тројица, без чије воље нема доласка новог бића на свет. Јер нас Бог ствара ни из чега, из небића нас призива у биће.

Када проблем смрти избацимо из поља интересовања Цркве, онда се Црква бави као код римокатолика етичким проблемима, а хришћани се баве испуњавањем моралних норми и заповести. Кроз испуњавање заповести ми се спасавамо, односно постајемо бољи људи и добри хришћани. Код протестаната, Црква се бави хуманитарним радом, скупљањем социјалне помоћи, покушава да нахрани гладне. Међутим онда се појаве државне институције које се тиме баве, и чине ово боље од Цркве. А болесних има и даље, као и сиромаашних и гладних. А смрти, има ли је и даље? И да ли је ово у ствари основна делатност Цркве, да ли би требало да се Црква тиме бави?

Опет, светска пандемија нам је показала слабост оваквих система. Западне државе крију број заражених и умрлих једне од других, не желе да узму вакцине које су направили њихови политички противници, иако знају да би тиме спасили животе хиљада људи. Чак не желе да помогну својим суседима и савезницима.

Ако уместо са љубављу, на свет гледамо логички, онда за нас свет постаје механизам, машина која нам служи, ми је користимо за задовољавање наших потреба. И управо је овакав однос западног света према природи и довео до оваквог стања, у којем је природа угрожена. Створен је еколошки проблем који више никако не можемо да превазиђемо.

Да бисмо могли да се истински радујемо васкрсењу, требало би да разумемо зашто апостол Павле назива смрт „последњим непријатељем“. Ако уместо логички, другом бићу приђемо са љубављу, онда за нас смрт представља највећег и последњег непријатеља, јер онда смрт наше вољено биће угрожава непостојањем.

Ако прихватимо смрт као проблем, са којим морамо да се боримо, онда и схватамо онтолошку снагу празника Васкрсења. Ако прихватимо да је душа бесмртна сама по себи и да може да превазиђе смрт својим силама, односно да смрт њу не дотиче, већ да душа (која је и наше сопство, сама суштина нашег бића) наставља да постоји након смрти, онда наше биће не бива угрожено смрћу. Смрт је само путовање. Онда нам и Христос не треба, нити нам је потребно да он дође, страда онолико и на крају умре, јер ми ћемо бити добри, чинићемо много добрих дела и сами ћемо својим силама заслужити рај. Овакво становиште, иако није библијско, нити светоотачк, присутно је код многих верника, чак и међу многим римокатоличким и протестантским конфесијама. Уствари, ово је бацање прашине у очи и још једно сакривање проблема.

Код римокатолика је највећи акценат стављен на Велики петак, на страдање и крст. У њиховим олтарима налазе се велика распећа и велики крстови, у иконографији, филмовима и холивудском концепту хришћанства најважнији догађај након Божића је Велики петак, Васкрс је нешто од секундарног значаја.

Зашто је то тако?

Управо због одбијања да прихватимо смрт као „последњег непријатеља“. Циљ Христове мисије је за велики број римокатоличких богослова у његовом откупу, наиме Христос наводно долази јер због мноштва наших грехова он мора да положи свој живот као откуп за наше животе. У таквом систему вредности, са таквом етиком, све се мери на кило, и број грехова, и благодат, и мера откупљења и опроштаја. Последица овакве етике је могућност да се грехови откупе новцем или да велики број добрих дела, нпр. милостиње, може да поништи велики број грехова. Још страшније од оваквих баналних и теолошки неоснованих последица су оне које нарушавају догматику, односно саму срж хришћанског учења, а то су погрешна учења, код римокатолика о чистилишту, а код православних о митарствима.

Чистилиште је наводно место где душе бораве, пре него што уђу у рај, ако су грешне, да би се очистиле од греха учињених на земљи. Овде видимо да се греху придаје онтолошки значај, да је грех нешто чије постојање не укида ни смрт, и постоји чак и у оностраној разини. Систем награде и казне, правни приступ, овде надилази онтологију. Ово није изворно хришћанско учење, грех није нешто што има суштину у себи, већ нечињење нечега, послужимо се пластичним примерима, као што је слепило недостатак вида или мрак недостатак светла, хладноћа недостатак топлоте, тако је и грех промашај, скретање, а не суштина.

Као последица оваквог учења римокатоличке Цркве, код православних се, опет погрешно, развија учење о митарствима, кроз која душа (опет, тела нигде нема, а човекова суштина се своди само на дух, што обесмишљава и Христа, који је постао човек са телом и његово васкрсење телом) као кроз царину, пролази након смрти док долази до раја, где јој анђели уз пут износе добра дела, а нечисти духови зла, и онда се све мери на кантару. Опет, теоријски гледано сасвим добар човек без греха, може проћи ова искушења и ући у вечност без Христа.

Бавећи се митологијом, измишљајући религије и философске системе, човек је покушао или да превазиђе смрт сам својим силама или да смрт рационализује, уклопи у логичне оквире и помери са стране.

Данашњи савремени човек, уз помоћ природних наука, биологије, медицине, али и уз помоћ техничког напредовања, покушава да превазиђе проблем смрти. Ово није нова ствар и проблем нашег доба. Још је први човек Адам, покушао да превазиђе смрт, односно да уз помоћ плода са „дрвета познања добра и зла“ себе учини бесмртним, магијски, уз помоћ саме природе, која је такође створена и смртна, да себе учини циљем творевине и наравно није успео. Ранио је целу природу и смрт је, од потенцијалне опасности, потенцијалне претње, учинио непремостивом препреком.

Међутим, Васкрс је дан који је створио Господ. Његов план није био да нас створи и да ми нестанемо. Бог нас није створио да живимо, платимо рачуне и на крају да умремо. Јер наш проблем није  у нагомиланим гресима и да наше биће учинимо добрим бићем. Ако нестане смрти, нестаће и греха, јер сви наши грехови, преједање, блуд, убиства, крађе, проистичу из наше смртности, и страха, који се некад манифестује као страх од смрти, некад као неки други страх, али је свакако последица смртности.

Ако смрт не рационализујемо, већ je посматрамо кроз љубав, када наше вољено биће нестане, онда смрт угрожава саму нашу личност, прети нам небићем, нестајањем. Једино Нестворени Бог, који постоји одувек, и који ће постојати увек, може нама дати живот, душа јесте вечна, али је вечна по дару Божијем, а не зато што има у себи силу која може сама без Бога победити смрт. Зато Бог постаје човек, узима у себе, у своју Личност целог човека, и душу и тело. Преко човековог тела, Бог узима у себе и читав свет, јер је човек једно са светом, и васкрсењем, спасава га од смрти.

Господ страшно страда за Велики петак, тучен је, пљуван и понижаван, мучен и бичеван. Поставши човек, Господ је желео да прође кроз сва страдања кроз која ми пролазимо, а земаљски живот сваког од нас, проткан је страдањем. Врхунац овог страдања је смрт, страшна претња небићем, ништавилом, нестанком. Бог пролази и кроз искушење смрти, на крају пута чека га последњи непријатељ.

Као што смо већ говорили, основ нашег бића је љубав, и извор нашег постојања је љубав и чињеница заједнице, заједничарења са слободним бићем. Бог Отац, васкрсава, подиже из мртвих свог Сина Духом Светим и смрт бива побеђена.

Да ово не би био усамљени догађај, Христос ће сваког од нас у Последњи дан, дана Другог Христовог доласка подићи из мртвих. Христос је прворођени из мртвих, први од нас који устаје из гроба.

Ову моје скромно сведочанство о Васкрсењу Христовом завршићу онако како завршавам сваку своју беседу о Васкрсу, онако како завршавам сваку беседу коју говорим на сахранама парохијана: данас, када нас бомбардују рационализмом, пробајмо да свако за себе да одговор: да ли верујемо да је Исус Христос, стварно умро на Велики петак, и стварно Васкрсао, устао из мртвих у недељу рано ујутру?

 

 

И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора више нема.

  1. И ја Јован видех град свети, Јерусалим нов, где силази од Бога с неба, приправљен као невеста украшена мужу свом.
  2. И чух глас велики с неба где говори: Ево скиније Божије међу људима, и живеће с њима, и они ће бити народ Његов, и сам Бог биће с њима Бог њихов.
  3. И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође.

 

Христос Васкрсе

Ваистину Васкрсе

 

Свештеник Стеван Стефановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име