I ako si u grob sišao Besmrtni, i adovu si silu razorio, i Vaskrsao si kao Pobedilac, Hriste Bože, ženama Mironosnicama si rekao: Radujte se! Tvojim apostolima mir darovao, a palim, vaskrsenje.

 

Hristos Vaskrse

Vaistinu Vaskrse

 

Vaskrs je ishodišna tačka našeg života ali, i naše vere. Kako kaže apostol Pavle: „Ako Hristos nije vaskrsao, onda je uzalud vera naša…“, i na drugom mestu: „Ako nema vaskrsenja iz mrtvih, onda ni Hristos nije vaskrsao“.

Čak i jevanđelje koje čitamo u Crkvama na sam dan Vaskrsa, nije jevanđelje koje govori i samom događaju Vaskrsenja, već je to početak jevanđelja, prolog Jovanovog jevanđelja, početak.

Mi ne temeljimo naš život i veru na psihološkim sadržajima ili filosofskim spekulacijama, već na konkretnim istorijskim događajima i ličnostima. Apostoli, kao prvi svedoci vaskrsenja Hristovog su ujedno i prvi koji su nam protumačili događaj vaskrsenja.

Tako u prologu Jovanovog jevanđelju nedvosmisleno stoji, Hristos je biće zajednice, pre ovaploćenja  on je Logos Božiji koji je u Bogu, i kroz njega je sve postalo. Onda Hristos dolazi među svoje, postaje jedan od nas,  i  videsmo ga kao jednog od nas punog blagodati i istine,  i posle ovaploćenja, Hristos je biće zajednice, zajednice sa nama.  Apostol Jovan čak koristi termin eskineo, od koga potiče i reč skinija = šator sastanka, kada kaže: „I Reč postade telo i useli (bukvalno, ušatorio se) se u nas“. Hristos postaje deo naše zajednice, i to najvažniji deo, ugaoni kamen, oko koga gradimo zajednicu.

Tako je i Vaskrs, kao trijumf života nad smrću nije individualna, pojedinačna stvar koja se odnosi samo na Hrista, već je Hristos samo prvi od nas koji vaskrsava. Onako kako je Hristos vaskrsao tako će i svako od nas u Onaj Dan, Nezalazni dan, Drugog Hristovog dolaska vaskrsnuti iz mrtvih i živeti večno.

Vaskrsenje Hristovo je predukus budućeg vaskrsenja čitave tvorevine. Hristos je prvorođeni iz mrtvih, opštim vaskrsenjem svih nas, smrt će biti konačno ukinuta,

Priča o Vaskrsu je priča o trijumfu nad smrću. Tako da do vaskrsenja dolazimo preko stradanja i konačno, preko smrti.

U zapadnoj civilizaciji, kulturi i tradiciji, čiji deo postajemo baš kada postanemo skloniji individualizmu umesto zajednici, gde se sve racionalizuje, potenciranje na tome da je svako sebi potpuno dovoljan dovelo je dotle da je smrt marginalizovana, sklonjena u stranu i ne posmatra se kao problem.

Čak i na sahranama u Americi, pokojnika nema, on je sklonjen, poznanici se okupljaju na bdenju, a telo pokojnika je u nekoj hladnjači ili već kremirano i pripremljeno za ukop. Dakle, ako na svet gledamo racionalno, ako svaki naš problem racionalizujemo, onda dolazimo do tačke gde se i na smrt gleda racionalno, kao na prirodnu stvar.

Danas, kada smo se susreli sa virusom korone, susreli smo se oči u oči sa najstrašnijom dimenzijom smrti, a to je upravo njen surovi individualizam i trijumf racija. Jer ako racionalno gledamo na svet, umrećemo, zar ne?

Smrt je najstrašnije razbijanje zajednice i pobeda individualizma. Čak često čujemo izreku: sam sam se rodio, sam ću umreti. A da li je baš tako?

Najpre, nismo se rodili sami. Rodili su nas naši roditelji iz ljubavi. Ili bi bar tako trebalo da bude. Ljubav je uvek realnost koja projavljuje tri bića. U rađanju deteta učestvuje i Bog, opet kao Sveta Trojica, bez čije volje nema dolaska novog bića na svet. Jer nas Bog stvara ni iz čega, iz nebića nas priziva u biće.

Kada problem smrti izbacimo iz polja interesovanja Crkve, onda se Crkva bavi kao kod rimokatolika etičkim problemima, a hrišćani se bave ispunjavanjem moralnih normi i zapovesti.Kroz ispunjavanje zapovesti mi se spasavamo, odnosno postajemo bolji ljudi i dobri hrišćani. Kod protestanata, Crkva se bavi humanitarnim radom, skupljanjem socijalne pomoći, pokušava da nahrani gladne. Međutim onda se pojave državne institucije koje se time bave, i čine ovo bolje od Crkve. A bolesnih ima i dalje, kao i siromaašnih i gladnih. A smrti, ima li je i dalje? I da li je ovo u stvari osnovna delatnost Crkve, da li bi trebalo da se Crkva time bavi?

Opet, svetska pandemija nam je pokazala slabost ovakvih sistema. Zapadne države kriju broj zaraženih i umrlih jedne od drugih, ne žele da uzmu vakcine koje su napravili njihovi politički protivnici, iako znaju da bi time spasili živote hiljada ljudi. Čak ne žele da pomognu svojim susedima i saveznicima.

Ako umesto sa ljubavlju, na svet gledamo logički, onda za nas svet postaje mehanizam, mašina koja nam služi, mi je koristimo za zadovoljavanje naših potreba. I upravo je ovakav odnos zapadnog sveta prema prirodi i doveo do ovakvog stanja, u kojem je priroda ugrožena. Stvoren je ekološki problem koji više nikako ne možemo da prevaziđemo.

Da bismo mogli da se istinski radujemo vaskrsenju, trebalo bi da razumemo zašto apostol Pavle naziva smrt „poslednjim neprijateljem“. Ako umesto logički, drugom biću priđemo sa ljubavlju, onda za nas smrt predstavlja najvećeg i poslednjeg neprijatelja, jer onda smrt naše voljeno biće ugrožava nepostojanjem.

Ako prihvatimo smrt kao problem, sa kojim moramo da se borimo, onda i shvatamo ontološku snagu praznika Vaskrsenja. Ako prihvatimo da je duša besmrtna sama po sebi i da može da prevaziđe smrt svojim silama, odnosno da smrt nju ne dotiče, već da duša (koja je i naše sopstvo, sama suština našeg bića) nastavlja da postoji nakon smrti, onda naše biće ne biva ugroženo smrću. Smrt je samo putovanje. Onda nam i Hristos ne treba, niti nam je potrebno da on dođe, strada onoliko i na kraju umre, jer mi ćemo biti dobri, činićemo mnogo dobrih dela i sami ćemo svojim silama zaslužiti raj. Ovakvo stanovište, iako nije biblijsko, niti svetootačk, prisutno je kod mnogih vernika, čak i među mnogim rimokatoličkim i protestantskim konfesijama. Ustvari, ovo je bacanje prašine u oči i još jedno sakrivanje problema.

Kod rimokatolika je najveći akcenat stavljen na Veliki petak, na stradanje i krst. U njihovim oltarima nalaze se velika raspeća i veliki krstovi, u ikonografiji, filmovima i holivudskom konceptu hrišćanstva najvažniji događaj nakon Božića je Veliki petak, Vaskrs je nešto od sekundarnog značaja.

Zašto je to tako?

Upravo zbog odbijanja da prihvatimo smrt kao „poslednjeg neprijatelja“. Cilj Hristove misije je za veliki broj rimokatoličkih bogoslova u njegovom otkupu, naime Hristos navodno dolazi jer zbog mnoštva naših grehova on mora da položi svoj život kao otkup za naše živote. U takvom sistemu vrednosti, sa takvom etikom, sve se meri na kilo, i broj grehova, i blagodat, i mera otkupljenja i oproštaja. Posledica ovakve etike je mogućnost da se grehovi otkupe novcem ili da veliki broj dobrih dela, npr. milostinje, može da poništi veliki broj grehova. Još strašnije od ovakvih banalnih i teološki neosnovanih posledica su one koje narušavaju dogmatiku, odnosno samu srž hrišćanskog učenja, a to su pogrešna učenja, kod rimokatolika o čistilištu, a kod pravoslavnih o mitarstvima.

Čistilište je navodno mesto gde duše borave, pre nego što uđu u raj, ako su grešne, da bi se očistile od greha učinjenih na zemlji. Ovde vidimo da se grehu pridaje ontološki značaj, da je greh nešto čije postojanje ne ukida ni smrt, i postoji čak i u onostranoj razini. Sistem nagrade i kazne, pravni pristup, ovde nadilazi ontologiju. Ovo nije izvorno hrišćansko učenje, greh nije nešto što ima suštinu u sebi, već nečinjenje nečega, poslužimo se plastičnim primerima, kao što je slepilo nedostatak vida ili mrak nedostatak svetla, hladnoća nedostatak toplote, tako je i greh promašaj, skretanje, a ne suština.

Kao posledica ovakvog učenja rimokatoličke Crkve, kod pravoslavnih se, opet pogrešno, razvija učenje o mitarstvima, kroz koja duša (opet, tela nigde nema, a čovekova suština se svodi samo na duh, što obesmišljava i Hrista, koji je postao čovek sa telom i njegovo vaskrsenje telom) kao kroz carinu, prolazi nakon smrti dok dolazi do raja, gde joj anđeli uz put iznose dobra dela, a nečisti duhovi zla, i onda se sve meri na kantaru. Opet, teorijski gledano sasvim dobar čovek bez greha, može proći ova iskušenja i ući u večnost bez Hrista.

Baveći se mitologijom, izmišljajući religije i filosofske sisteme, čovek je pokušao ili da prevaziđe smrt sam svojim silama ili da smrt racionalizuje, uklopi u logične okvire i pomeri sa strane.

Današnji savremeni čovek, uz pomoć prirodnih nauka, biologije, medicine, ali i uz pomoć tehničkog napredovanja, pokušava da prevaziđe problem smrti. Ovo nije nova stvar i problem našeg doba. Još je prvi čovek Adam, pokušao da prevaziđe smrt, odnosno da uz pomoć ploda sa „drveta poznanja dobra i zla“ sebe učini besmrtnim, magijski, uz pomoć same prirode, koja je takođe stvorena i smrtna, da sebe učini ciljem tvorevine i naravno nije uspeo. Ranio je celu prirodu i smrt je, od potencijalne opasnosti, potencijalne pretnje, učinio nepremostivom preprekom.

Međutim, Vaskrs je dan koji je stvorio Gospod. Njegov plan nije bio da nas stvori i da mi nestanemo. Bog nas nije stvorio da živimo, platimo račune i na kraju da umremo. Jer naš problem nije  u nagomilanim gresima i da naše biće učinimo dobrim bićem. Ako nestane smrti, nestaće i greha, jer svi naši grehovi, prejedanje, blud, ubistva, krađe, proističu iz naše smrtnosti, i straha, koji se nekad manifestuje kao strah od smrti, nekad kao neki drugi strah, ali je svakako posledica smrtnosti.

Ako smrt ne racionalizujemo, već je posmatramo kroz ljubav, kada naše voljeno biće nestane, onda smrt ugrožava samu našu ličnost, preti nam nebićem, nestajanjem. Jedino Nestvoreni Bog, koji postoji oduvek, i koji će postojati uvek, može nama dati život, duša jeste večna, ali je večna po daru Božijem, a ne zato što ima u sebi silu koja može sama bez Boga pobediti smrt. Zato Bog postaje čovek, uzima u sebe, u svoju Ličnost celog čoveka, i dušu i telo. Preko čovekovog tela, Bog uzima u sebe i čitav svet, jer je čovek jedno sa svetom, i vaskrsenjem, spasava ga od smrti.

Gospod strašno strada za Veliki petak, tučen je, pljuvan i ponižavan, mučen i bičevan. Postavši čovek, Gospod je želeo da prođe kroz sva stradanja kroz koja mi prolazimo, a zemaljski život svakog od nas, protkan je stradanjem. Vrhunac ovog stradanja je smrt, strašna pretnja nebićem, ništavilom, nestankom. Bog prolazi i kroz iskušenje smrti, na kraju puta čeka ga poslednji neprijatelj.

Kao što smo već govorili, osnov našeg bića je ljubav, i izvor našeg postojanja je ljubav i činjenica zajednice, zajedničarenja sa slobodnim bićem. Bog Otac, vaskrsava, podiže iz mrtvih svog Sina Duhom Svetim i smrt biva pobeđena.

Da ovo ne bi bio usamljeni događaj, Hristos će svakog od nas u Poslednji dan, dana Drugog Hristovog dolaska podići iz mrtvih. Hristos je prvorođeni iz mrtvih, prvi od nas koji ustaje iz groba.

Ovu moje skromno svedočanstvo o Vaskrsenju Hristovom završiću onako kako završavam svaku svoju besedu o Vaskrsu, onako kako završavam svaku besedu koju govorim na sahranama parohijana: danas, kada nas bombarduju racionalizmom, probajmo da svako za sebe da odgovor: da li verujemo da je Isus Hristos, stvarno umro na Veliki petak, i stvarno Vaskrsao, ustao iz mrtvih u nedelju rano ujutru?

 

 

I videh nebo novo i zemlju novu; jer prvo nebo i prva zemlja prođoše, i mora više nema.

  1. I ja Jovan videh grad sveti, Jerusalim nov, gde silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevesta ukrašena mužu svom.
  2. I čuh glas veliki s neba gde govori: Evo skinije Božije među ljudima, i živeće s njima, i oni će biti narod Njegov, i sam Bog biće s njima Bog njihov.
  3. I Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe.

 

Hristos Vaskrse

Vaistinu Vaskrse

 

Sveštenik Stevan Stefanović

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime