Pomenuo sam časno ime «Carstva Božjeg» i odmah je isplivala najveća karakteristika ove, sada već celoga sveta, nesreće, o kojoj gotovo niko ne govori. Radi se možda o prvoj takvoj nesreći sa kojom se suočavamo zatvorenih crkava i svetinja. U supermarketu može da se ostane satima, makar i uz distancu od drugoga (koji je odjednom naprasno postao skoro neprijatelj), dok crkvena zajednica nema pravo da se sabere, makar uz pravila sabranja koja važe za supermarkete. U šest razloga, zbog kojih može da se izađe iz kuće, ne ubraja se potreba neposrednog odnosa zajednice sa Ocem (nostalgija za Ocem usmerava se prema licu lidera i «stručnjaka»). Toliko je, sa druge strane, po sebi jasna ova zabrana za bogoslužbene zajednice, zajedno sa zabranama za zabavna, umetnička i politička sabranja (budući da smo se ovih dana, preko svake mere, naslušali da je «religija» «unutrašnja stvar», u trenutku kada je događaj Hrišćanstva isključivo i prvenstveno zajednica bogosluženja), za koju bi se moglo reći, sa ove tačke gledišta, da je ono što će se pokazati novačenjem i spominjati se kada nesreća prođe, upravo ovaj novi samoproklamovani sistem poretka vrednosti i stvari, u kome za druge epohe podrazumevano zajedničko prizivanje Boga i odnos sa Njim, da bi se spasilo što se spasti može, ne pripada više prvenstveno prepoznatim nosiocima samosvesti (ali i spasenja ili davanja smisla) zajednica, u trenutku velike krize. Duhovna sredstva suočavanja sa krizom, Svete Tajne i evanđelske vrline, stavljaju se očigledno na margine, i iz njih više ne izvire istinska nada izlečenja, zaštite i pomoći, dostojna da se ozbiljno uzmu u obzir. Slučaj Bog funkcioniše samo «privatno», u ovom podrazumevanom okviru, u datosti stvorenosti zatvorenog shvatanja čoveka…

 

 

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

perasikirica.blogspot.com

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime