Кад крене човек да се исповеди важније је да приступи са љубављу и скрушено као дете родитељу, без „самокритике“ која је у суштини маскирана гордост. Чим осуђујемо себе то значи да смо мислили да сам духовно за боље, односно на „вишем нивоу“. А кад знам да сам слаб, пали и раслабљен и да ми никакве помоћи нема до смиреног припадања пред ноге Спаса нашег и Господа онда ту нема места за филозофирање, пренемагање и слично. Једино што нас изграђује духовно јесте покајање и оно је управо онај принос („Теби приносећи од свих и за све“) који приносимо да би Дарови били освећени и да би приступили св. Причешћу. Пијетизма, постова на дестилованој води и собном ваздуху има колико волиш, а смирења нигде. Фарисејства, лицемерја, јереси и секташтва под плаштом „побожности“ у неизмерним количинама.Све се своди на један неуротични формализам далек светлосним годинама од Христа „који је дошао у свет да грешнике спасе“ који је дошао „болеснима а не здравима“ који је дошао да спасава раслабљене и пале а не хипер – праведне супермене „гробове окречене“.
Дијету и све остале благочестиве обичаје Христос нигде не помиње као услов за сједињење с Њим, али само на једном месту у читавом Светом Писму стоји описана ситуација у којој он прича о оном чувеном „спреман-неспреман“ и каже „ако кренеш да принесеш жртву и сетиш се да имаш нешто на брата својега, иди прво и измири се са братом“ и остало. За Христа способност да праштамо је једини услов за причешће је питање: „нисте ли у завади с неким?“ „праштате ли?“, што је реално једини услов – „као што и ми опраштамо дужницима својим“ – тешко нама ако нам се буде судило по нашој личној ширини душе, љубави према ненавиднима и спремности за праштање, јер ће се многи наћи изненађени на Другом Суду, јер се уподобише факирима, а не оној „која је много љубила“. Човек који је кренуо на Литургију да се причести и сједини са Христом и „са свима и за све“ је већ учинио акт покајања, припадања ногама Христовим, и ако у срцу не мрзи, не осуђује и прашта, тај је „достојан“.
Џаба све факирске дијете и метанисања ако смо „гробови окречени“
Свештеник Иван Цветковић
