Оно што желим да поделим са вама данас јесте веома битно, али са своје стране, као да деценијама имамо недоумица по тим питањима.
Пре свега у Светом писму пише – „У почетку беше реч и реч беше у Бога и Бог беше Реч“ (Јн 1:1).
Реч јесте конституитивни елемент људског рода али и Божијег стварања. Из те речи долази прича. Прича нас ваја, гради, дефинише. Ову причу коју ми сада живимо је започео Свети Сава. Почео је да прича ту причу и та прича је прерасла у дело. Дело које је имало своје темење у Хиландару и Студеници. А онда из тих темеља су произашли и Дечани и Црна река и Сопоћани и Манасија и Милешева и Морача и шта све не, што нас дефинише данас као Православни народ. Као Србе, једном речју.
Међутим, Свети Сава није једини који је схватио да причом даје благослов народу. То су радили многи народи, дапаче, сви народи. Ево, народи цивилизованог света, као што су Грци рецимо, који су колевка данашње цивилизације, имали су Ахила, имали су Хомера мудрог, лукавог Одисеја, лепог Париса, Менелаја а у плејади богова: Артемиду, Афродиту, Ареса, Аполона, Зевса,…
Сви они су својом причом гајили нараштаје и та њихова прича је еволуирала, као и ова наша прича што је. Ова наша прича је еволуирала Дечанима, Студеницом, Манасијом… и хришћанским опусом нашег народа. А и њихова прича је исто тако еволуирала, само та прича нија била везана за Бога и за спознају да човек није људско биће са духовним искуством, већ да је заправо духовно биће са људским искуством. И то је та велика промена у парадигми васпитавања нараштаја. Што би песник Милтон рекао да човек може од раја направити пакао и од пакла направити рај. А то зависи управо од приче којом је извајан, којом је стасавао.
Али кажем, прича тог западног универзума исто тако еволуира. Еволуирала је преко иберменша, надчовека, којег је Ниче описао а Хитлер покушао у дело да спроведе, до данашњег Хулка, Тони Старка, Ајронмена, Антмена, Спајдермена, Бананамена… свих тих који једноставно властити потенцијал траже и језгре једино и искључиво у човеку.
Ова наша прича, коју је владика Николај дефинисао тиме да шта год човек ради треба да везује за Небо и да ће онда, самим тим, то бити трајно. То је заправо прича коју је започео Свети Сава. То је прича по којој је настало Светосавље, али драги моји, Светосавље није идеологија.
Светосавље је управо поглед у онога до себе и препознавање у њему брата; Светосавље је намењено овом народу зато што ми нисмо грађанска република, већ управо сабраћа, нисмо суграђани него сабраћа, и то је управо истина коју светосавски наратив жели да искомуницира са свима нама. То је истина која је на овим поднебљима од Светог Саве па на овамо, изражена православним хришћанством.
Али то је прича коју ми никако да научимо. Стварно је чудно да смо ми овде по званичној историји хиљадутриста година, а да нас идаље сматрају варварима?! Па да ли је то могуће? Могуће је драги моји, зато што се ми себе стидимо и ми не дозвољавамо себи да чујемо тај наратив који је започео Свети Сава.
Дакле, данашњи дан јесте спомен свима нама, не на оно што би требало да будемо, него на оно што већ јесмо. И зато Светосавски Дан треба да нам улије храброст да то напокон и прихватимо, да се тога не стидимо и да то изразимо властитим делом, као што су и наши преци урадили, као што и ми данас имамо прилику да урадимо.
Имамо прилику зато што се Светосавље, као што рекох, изразило делом, изразило Дечанима, Богородицом Љевишком, Црном Реком, Милешевом, Сопоћанима… свим светињама које су данас на простору Косова и Метохије, оне су дело нашег Светосавља. А на нама је данас одлука да ли ћемо то дело да схватимо и прихватимо као сопствено или не.
Сретан вам дан Просветитеља српске реалности. Хвала вам пуно на пажњи и љубави и Бог вас благословио.
Беседа изречена уочи Савиндана на Светосавској академији у Удружењу књижевника Србије 26.01.2023.
Текст објављен у Књижевним новинама
