Питања полако почињу да јењавају и светлост одговора напокон започиње да осветљава мрак нашег постојања.
Јер, били смо као у сну, као у заблуди, терорисани ставом да се мрак може и МОРА избацивати кофама, разбијати мацолама, изгонити ашовима…
Да, били смо у тој магли не назирући светлост одговора. Заправо ни не схватајући да га својим непрестаним, једним те истим, питањима само терамо од себе. Све даље и даље.
А онда је напокон терапија почела да делује и јачина одговора заменила је потребу вечитих питања.
Мислим да је један од најважнијих увида који је проистекао из савремене физике онај о јединству између посматрача и посматраног. Дакле, особа која изводи експеримент – свест која посматра – не може се одвојити од феномена који се посматра, а другачији начин посматрања узрокује да се опажени феномен понаша другачије.
Тако да ако на једном дубљем нивоу верујете да нисте достојни Христа, да сте суштински одвојени од Њега на догађају Литургије, која актуализује Њега и која јесте Он, онда то веровање рефлектујете на све око Вас и страх тада управља Вашом перцепцијом. И на сваком кораку Ви затим видите ”доказе” да сте настањени у свету недостојних, у вилајету смрти и тела која се боре, убијају и међусобно прождиру (поготово за време трајања поста)! И то је дакле оно како Ваша свест тумачи и узајамно делује (што поменути експеримент открива), са молекуларним енергетским плесом универзума (Божјег стварања).
Међутим, хвала Богу, храбри који су се одважили да послушају свештеников глас својевремно и да приступе Христу тада, сада сведоче да сам континуитет јесте порадио на томе да схвате да ЕВХАРИСТИЈА није неко наметнуто стање, суштински туђе, већ управо да је она повратак кући. Повратак Оцу (као из јеванђељске приче Лк 15: 11-32), пошто Отац и не види овај свет другачије него кроз Сина (Христа), ради Кога и у Којем га је створио. И то управо јесте темељ размишања Светих отаца о могућности Апокатастазе.
Континуитет! Јер ”Нико ко стави руку на плуг па се осврће на оно што је иза, није спреман за Царство Божје” (Лк 9:62), те самим тим, та доследност јесте сасвим јасна данас управо у животима тих дивних храбрих људи који су заорали бразду Господњу. И сада на њиховој њиви рађа. Свакако да је било препрека, градова, корова, лопова… чега све не. Али то је ЖИВОТ!
Њихов берићет је само у томе што су свој живот одлучили да имају са Христом. Да заједничаре (ПРИЧЕШЋЕ) са Њим и да буду благодарни (ЕВХАРИСТИЈА) на томе.
Данас, сведоче управо то јер ”вера без дела мртва је по себи” (Јак 2:17) а дело хришћанства јесте радост (уп Фил. 4:4), као светлост која раскрива собом илузију и мрак страха и смрти. Перверзног колосеума љутих конкурената и коорпорацијских робова. Моралних имбецила који подају своју лојалност ономе ко понуди обимнију порцију чварака.
”Спознаћете истину и истина ће вас ослободити” (Јн 8:31-32) – управо јесте највећи бенефит РЕДОВНОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА!
Мислите о томе…
