Отров није супстанца него количина те супстанце и због тога нешто безазлено нас може убити (чак и вода узета у прекомереној количини) а нешто опасно нас може излечити уколико одредимо праву меру те супстанце. Те твари.
Једна иста супстанца у минималним количинама може бити неопходна за нормално функционисање организма, узета у нешто већим количинама постаје лек, док у још већим количинама може постати отров.
Отров шкорпије Centruroides margaritatus најмање је 100 пута успешнији него било која друга позната супстанца која се користи за спречавање зачепљења венског или артеријског протока крви при уграђивању венског графта (бајпаса) у кардиоваскуларној хирургији.
Сматрам да је непотребно навести да тај исти отров у другачијим околностима може бити смртоносан по људско биће.
Дакле, никада није била супстанца та која је отровна већ је увек количина она мерна јединица која лек претвара у отров и отров у лек.
Пост јесте такође нешто што нема везе са супстанцом већ искључиво са нашом вољом. Пост није супстанца, пост је одлука. Празан стомак, којим омогућавамо себи победу над оним основним инстинктом за самоодржање, схватајући да уколико остваримо ту победу она може постати добар темељ наше духовне изградње. Ипак, то је само у оном односу у којем ми сами схватимо шта заправо радимо ту.
”Телесни пост је пре свега празан или лаган стомак, а тек потом – вода, уље или риба.” – како је то лепо срочио отац Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава, апострофирајући тим својим речима битност онога шта чинимо тим ”празним стомаком”, шта увиђамо тим ”празним стомаком”.
Ипак, ми се бавимо не ”празним стомаком” него оним чиме ћемо напунити тај стомак те тиме изокрећемо саму поенту поста и својом накарадношћу бременимо друге а себи не дајемо могућности да једноставно ”празног стомака” размислимо о поенти Христових речи да човек не живи само о јелу и пићу већ о свакој речи која излази из уста Господњих (Лк 4:4). И заиста, шта је Он тиме хтео да каже? Какве су то речи, какво је то јело и пиће?
Управо зато нам је потребан празан стомак а не стомак који је напуњен овим или оним садржајем, овим или оним супстанцама, те последично томе и наш ум који се онда бави чиме ће напунити тај стомак уместо да учи лекције које му једино празан стомак може дати.
Токсично дејство представља међупроцес у коме учествују две компоненте: токсична супстанца и живи организам као реагујућа структура.
Црква јесте живи организам у којем струји међупроцес који круни Евхаристијом.
Или, не. Она бива токсични међупростор наметања и поређења и одређивања правила и бодовања истих и чега све не. Колосеум праведника! Са све скарадним билтенима који одређују шта, кад и како јести и пити и тужним учинцима тих будалаштина на оне људе који једностано не могу на тај начин одржавати ритам поста и ритам свог живота.
О, Боже, како је потребна интеракција љубави у црквеним међупроцесима. Љубави која вида ране немоћи не намећући бремена која једноставно нису за тај ниво духовног раста.
Учесталост монашке праксе се силом немара и НЕРАДА наметнуло у парохијске заједнице као меродавно. Уз монашку литературу, која није намењена ником другом до МОНАСИМА, јер је писана за МОНАХЕ, приоритет ума постаје начин да правилно напуни стомак, овенчан заблудом да се тако, и на тај начин, Богу угађа. Или, још горе – да сами Бог то од нас очекује.
Заиста и отров може постати лек и посна храна може постати мрс. Ипак, то се све схвата тек празног стомака…
Мислите о томе…
