Питање улоге жене у Цркви из перспективе њиховог пасторалног ангажмана јесте незаслужено остављено по страни те тако данас се може учинити као новина тај захтев за женском службом унутар пасторалног ангажмана но то је заблуда јер улога жене у Цркви јесте стара колико и сама улога мушкараца у Цркви. (1. Тим. 3:11; Рим 16: 1)
Данас се то питање некако стидљиво поставља те је тако скоро невидљива чињеница да је сам св. Филарет Московски рукоположио једну ђаконису а св. Нектарије Егински две. Додуше из монашког реда али то свакако да није правило јер када је било ђакониса није постојало монаштва тако да та служба у Цркви јесте веома стара и поменута чак и у Светом писму Новог завета. (1. Тим. 3:11; Рим 16: 1)
Суштински та служба никада није званично укинута унутар Православне цркве међутим последњи чин рукоположења ђакониса забележен је у 11 веку. Од тада се тај чин гаси и не помиње а новонастале историјске околности су ту тему ставиле по страни размишљања о пасторалном ангажману унутар Православне цркве. Све до данашњих дана…
Свакако да постоје веома стручне и аргументоване студије о овом чину и о потреби поновног успостављања те службе у свој њеној пуноћи, дакле као рукоположене ђаконисе а не тек као рукопроизведене, са својим активним литургијским ангажманом, који јесте пуноћа било којег и било какавог ангажмана унутар Цркве. Те са тим увиду овде се нећу подробно бавити аргументацијом колико ћу само унутар властитог опажања изразити свој став по том питању.
Пре свега, аргумент зашто се жене не рукополажу јесте да тај чин није у Предању Цркве и да је као такав непотребна новина, што заправо и није тачно јер та улога никада није укинута док је њен карактер својевремено био пастирске природе, поготово јер у том неком времену било је места где није било дозвољвано мушкарцима да буду присутни тако да су жене ђакони ту биле духовници у правом и потпуном смислу те речи што је опет немогућно за неког ко рукоположењем није потпун члан клира. Тако да аргумент да Предање не познаје рукоположење жена за презвитере и епикопе стоји, међутим рукоположење жена за ђаконе јесте део Предања и као такав беспотребно скрајнут историјским околностима али можда баш и због тога потребан у својој обнови у овим данима женске еманципације и галопирајуће афирмације.
Пошто морамо да схватимо да је служба ђакона у изворном смислу управо пастирска и да није било суштинске разлике између мушког и женског ђакона. Чак у прво време се само у члану разликовала та служба да ли је у питању било мушко или женско лице. Ни по чему другом. Тек у четвртом веку појављује се разлика у самом појму ђакон и ђакониса, који је изражен каноном 19, Васељенског сабора у Никеји (325).
Но, вратимо се Предању. Оно собом укључује пасторалну делатност жена. Историја нам сведочи да је та служба била веома активна и да је трајала до 11 века. Новија историја нам сведочи да се тој потреби поново обраћа пажња и да је историјски контекст наклоњен тој реактивизацији те службе у Цркви.
Али, пре свега треба знати да ђакон јесте свештенички чин. Заправо најнижи чин високог свештенства и да он сам није препрека ка другим чиновима. Штавише! Тако да, у нашем времену Литургијске обнове, а то ће рећи Литургијског живота, којем канони и правила не могу и не смеју да буду надгробни споменици јер, као што написах, Литургијски ЖИВОТ јесте у питању а живот не потребује споменике нити има нека зацртана и зацементирана правила и то једноставно јесте ТРАДИЦИЈА Православног начина живота.
Са тим у виду лично се надам да, када се буде разматрала служба жена ђакона у свом Предањском смислу (дакле као служба за коју је потребна хиротонија а не тек хиротесија и која је пастирског карактера а не тек харитативног), узети у обзир и та ПРЕДАЊСКА истина да онај ко може да буде РУКОПОЛОЖЕН за ђакона такође мође да буде рукоположен и за презвитера и за епископа.
Лично се надам тој храбрости у разматрању те реалности, што и јесте у Предању Православне цркве.
Мислите о томе…
