Многе књиге се данас продају по високим ценама само због њиховог повеза, јер су укоричене у скупоцену кожу, од овог или онога мајстора, и јер су из овог или онога века. Њихов садржај, сама порука, срж књиге се мало спомиње, обраћа се пажња само на њихов изглед и повез. Многи богаташи приликом уређења својих луксузних станова, кућа или канцеларија их купују и то на „метар“, како би што боље „уштимовали“ свој ентеријер, да буде по „моди“ и последњим „каталозима“. Неки богаташ је купио чак 13.000 старих књига које никад неће прочитати, али је пред другима хтео да остави утисак великог љубитеља књиге, да то примети свако ко посети његову кућу. Но, те књиге су биле само украс, само декор, скупљачи прашине.
Пренаглашавање спољашњег изгледа, форме, може се оправдати код уређења кућа, али је врло опасно да на такав начин и „духовно“ живимо. Христос је укорио многе верске вође свога времена, јер нису живели оно што су и проповедали. Уживали су у похвалама људи, ритуалима, и осећају важности. Били су толико опијени спољашношћу да уместо да отварају врата небеског царства изгубљеним душама, они су их затворили својим (не)духовним понашањем пред самим њиховим носoм.
Христос је о таквим „духовњацима“ рекао: „А сва своја дела чине да их људи виде.“ (Мт. 23,5 ). Христос нас позива да најпре будемо искрени и богати изнутра, а не да смо „опседнути“ својим спољашњим побожним изгледом. Својом понизношћу морамо приказати стварност Божје присутности у нама, у нашем животу, и треба да смо свесни да се то не може излажирати, јер људи препознају, виде, осећају. Кад погледамо по нашим храмовима, у већини случајева видећемо сличну ситуацију. Неретко ћемо видети (углавном жене) које пред улазак у храм ваде из торбе мараме, сукње и облаче их на себе. У моменту уласка у храм долази до потпуне физичке трансфoрмације. У тој журби често забораве да скину кармин са усана и ако их нека већ униформисана бака у храму не опомене, дођу тако испред путира да се причесте. Вечито питање данашњице је : „да ли је обавезно носити мараму и дугачку хаљину у храму“? Одмах на почетку да одговоримо НЕ! У неким помесним Црквама је ношење мараме више културолошки него теолошки разлог. Свети апостол Павле налаже женама ношење мараме у Првој посланици Коринћанима („И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као и ошишана“.1.Кор.11,5), али то није учинио из неких теолошких разлога. У Коринту је постојао Афродитин храм са храмовним, сакралним проституткама – свештеницама које су бријале главу. Зато Павле налаже да жене носе дугачку косу (1.Кор. 11, 14-15). Исто, у паганским ритуалима, жене би склањале вео (=мараму) кад би тобож падале у транс и пророкoвале. Павле забрањује било какву сличност са паганским ритуалима, и зато упоредо са забраном гологлавости – у истој реченици помиње и забрану пророковања и шишања до главе. Зависно од поднебља и културе, обријана женска глава је у то време означавала храмовну проститутку, велику тугу због смртног случаја или ознаку срамоте (у случају да је прељубница итд). Данас је ношење мараме на богослужењу (и ван њега) женин лични избор и није директно повезан са суштином вере. Не смемо никако отићи у другу крајност и нападати безразложно оне који одлуче да носе мараме и дуге сукње у храму (осим горе поменутих који у томе траже лажну побожност). Некоме је то породично васпитање или једноставно навика и потреба. То увек треба подржати и разумети.
Код ове теме морамо споменути још неколико аномалија које наши верници свесрдно прихватају. Пошто живимо у ери модерних технологија, интернета и осталих помагала, и сами смо, хтели то или не, повезани и упућени на исте. Скоро сваки дан друштвеним мрежама и интернетом се шире „благословене поруке“ и „срећне иконе“. И наравно уз поруку да ако хоћемо да нас срећа прати и да нам буде све благословено, шаљемо то и оном кога знамо и оном кога не знамо. Драги моји, не постоји „освештана порука из Острога или Тумана“, не постоји благослов и молитва ако пошаљете некоме преко Фејса икону св. Петке, не постоји Божија казна ако некоме не напишеш АМИН у комеnтар. Наш Христос није мађионичар и кутија лепих жеља. Наш Христос је Спаситељ и Избавитељ. Све оно што нам треба за наш живот и наше спасење добијамо у Цркви на светој Литургији, причешћујући се истинитим телом и крвљу Христовом. Наши страхови се другачије лече него што траже ове интернет преваре.
Ево, рецимо, када читамо и размишљамо о Христовом чуду „смиривања олује“ (Лука 8:22-25), не можемо остати равнодушни према многим духовним истинама и принципима који једноставно „искачу“ из овог одељка.
Његове ученике захватила је велика олуја на мору, тако да је чамац потонуо. Свакако, ово није била прва олуја у њиховим животима, међутим, ове искусне риболовце обузела је паника и очај. Верујем да су на основу дотадашњих искустава, знања и вештина успели да савладају олују, да свој чамац одрже изнад воде. Међутим, обузео их је велики страх и још веће безнађе, па су одустали од борбе са олујом – „бацили су весла”. У овој тешкој и страшној ситуацији и њихов Учитељ им је ишао на живце, јер је све време мирно спавао, као да се ништа није дешавало. Пробудили су га и викнули му у лице: „Није те брига, ми умиремо!“ Христос је устао и заповедио ветру и мору: „Ћути, престани!“ На ову реч ветар је престао и море се смирило (Мк. 4,39). Затим се окрену ученицима и рече: „Зашто паничите, зашто се бојите? Зар немате вере?“ Да још јасније парафразирам ове Христове речи: „Мислиш ли да ти се може десити нешто лоше ако сам с тобом у твојој лађи? Мислиш ли да би чамац потонуо?“. Христос није укорио ученике што су покушавали да одрже чамац и спасу своје животе током олује, већ зато што су то учинили са погрешним унутрашњим ставом. Верујем да су се ученици прво уздали у себе и своје способности, а када то „није ишло“, пали су у очај и Христос је постао „кривац“ за све, јер није помогао ни најмање – спавао је.
Дакле, Христов одговор на ову тешку ситуацију није био у томе да се зна шта у њој треба урадити, иако је то свакако важно, али има нешто још важније од тога, а то је: Какав је наш унутрашњи став према нашој невољи? Да ли ми можемо да се суочимо са нашим неуспесима? Неко је то добро приметио: „Мудар човек моли Бога у олуји, не за избављење од опасности, него за избављење од страха. Угрожава нас олуја унутар нас, а не она споља.“ (Емерсон)
Слично је са нашим физичким и духовним животом. Ако Христос није у нашем животном чамцу, а ми се успаничимо и уплашимо, мислећи да ће нас све што има призвук цркве и побожности спасити, онда Га морамо призвати да нас ослободи страха. Наћи ћемо га на Литургији. И да… умало да заборавим… Није неправославно некоме испод слике или неког текста на Фејсу написати „браво“, “лепо“, “свака част“… Није обавезно на сваки коментар писати АМИН. Чак је мало и без везе.
