Када би неко слушао наше разговоре телефоном или читао наше преписке порукама ,помислио би да се знамо цео живот. Уствари упознали смо се званично лицем у лице на Институту у Каменици. Звала ме је да је причестим.
Попео сам се на други спрат и кренуо ка соби 9 у којој је лежала. Отворио сам врата и дочекао ме је мио глас са речима „где си Баки мој“. Изгрлили смо си и изљубили као најрођенији. Причестио сам њу и још једну жену ,њену „цимерку“ у соби.
Та радост и блажени осмех на лицу док је заједно са мном читала молитве пре причешћа, никада нећу заборавити. Кад ме испратила рече ми:“хвала ти Баки, сад ми не може нико ништа. Шта буде, биће“.
И дан данас размишљам о тој реченици. Вера и љубав у Христа у пракси.
