„У Русији је била епидемија колере 1890. године. Многи људи су умрли од те страшне болести. Поморске власти предузеле су све мере да осигурају да колера не дође у Кронштат, плашећи се за животе наших славних морнара.
Са Санкт Петербургом комуникација је готово прекинута, а сви комерцијални бродови који су долазили из балтичких лука из Шведске, Данске и Финске, стављени су у карантин и посада није смела да излази на обалу без дозволе команданта луке. Једном је дошао шведски брод – велики теретни пароброд  „Густав Адолф“ – и зауставио се у великом пристаништу. Са пароброда су сигнализирали да „има пацијената са колером“.
Отац Јован Кронштатски је случајно сазнао за ово, и када је чамац са лекарима и санитарцима био спреман да крене са пристаништа до Трговачке луке, он се појавио на обали рекавши:
– Зауставите! Чекајте и мене!
– Где идеш, оче – упиташе га? Ми, ево, идемо на пароброд где има колере!
– И ја ћу са вама.
Ово је речено тако чврстим гласом који не признаје приговор, да су медицински радници морали да приме у чамац овог дивног исцелитеља болести, како душевних, тако и телесних.
На страном пароброду видео се тежак призор… Болесници од колере грчили су се у мукама… Неки од њих имали су ноге савијене од болова, тако да су им колена додиривала готово браду. Инфективна прљавштина (испљувци) била је расута по палуби и у кабинама.
Бацивши на брзину поглед по застрашујућем призору, отац Јован је оштро упитао, обраћајући се руским лекарима:
– Ко међу вама говори шведски?
Беше један лекар који је својевремено живео у Стокхолму.
– Ја, оче, говорим шведски…
– Па, идемо!… Реци капетану да нареди да све болеснике изнесу на палубу!
Наредба је испуњена…
Отац Јован се осенио крсним знамењем и пришао ка болеснима.
– Преводи! – заповедио је лекару који га је пратио.
– Свети исцелитељу Пантелејмоне, моли Бога за ову страдалну децу.
Отац Јован се дуго молио…
Доктор је на коленима, сав у сузама и ридању, преводио речи на молитве на шведски…
… Пацијенти су, упркос својим несносним мукама, постепено почели да слушају речи молитве, и десило се нешто, што они сами нису примећивали, али су здрави око њих видели како су им се страшно савијени удови почели исправљати, кашљања су престала … Роптање и јауци су утихнули…
Како је величанствено звучао побожни молитвени глас Оца Јована и испрекидани глас случајног преводиоца.
Отац Јован је, благословивши све пацијенте, напустио брод и, послушавши савет лекара, провео време које су они одредили у карантину, у поморској болници.
Као што су касније потврдиле поморске и државне власти у Кронштату, није било ниједног случаја смрти од колере на пароброду „Густав Адолф“ током његовог боравка у луци.
Овим нас Кронштатски пастир учи примеру снажне и храбре вере у испуњавању свештеничке дужности. Он је схватио сву опасност од посете броду (јер је после тога отишао у карантин у морској болници), али је ипак испунио своју дужност, сведочећи иновернима Истину Православља.
Ово чудо драгог Баћушке укрепљује све верне и током садашње пандемије.

Свети Јоване Кронштатски, моли Бога за нас!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име