„U Rusiji je bila epidemija kolere 1890. godine. Mnogi ljudi su umrli od te strašne bolesti. Pomorske vlasti preduzele su sve mere da osiguraju da kolera ne dođe u Kronštat, plašeći se za živote naših slavnih mornara.
Sa Sankt Peterburgom komunikacija je gotovo prekinuta, a svi komercijalni brodovi koji su dolazili iz baltičkih luka iz Švedske, Danske i Finske, stavljeni su u karantin i posada nije smela da izlazi na obalu bez dozvole komandanta luke. Jednom je došao švedski brod – veliki teretni parobrod  „Gustav Adolf“ – i zaustavio se u velikom pristaništu. Sa parobroda su signalizirali da „ima pacijenata sa kolerom“.
Otac Jovan Kronštatski je slučajno saznao za ovo, i kada je čamac sa lekarima i sanitarcima bio spreman da krene sa pristaništa do Trgovačke luke, on se pojavio na obali rekavši:
– Zaustavite! Čekajte i mene!
– Gde ideš, oče – upitaše ga? Mi, evo, idemo na parobrod gde ima kolere!
– I ja ću sa vama.
Ovo je rečeno tako čvrstim glasom koji ne priznaje prigovor, da su medicinski radnici morali da prime u čamac ovog divnog iscelitelja bolesti, kako duševnih, tako i telesnih.
Na stranom parobrodu video se težak prizor… Bolesnici od kolere grčili su se u mukama… Neki od njih imali su noge savijene od bolova, tako da su im kolena dodirivala gotovo bradu. Infektivna prljavština (ispljuvci) bila je rasuta po palubi i u kabinama.
Bacivši na brzinu pogled po zastrašujućem prizoru, otac Jovan je oštro upitao, obraćajući se ruskim lekarima:
– Ko među vama govori švedski?
Beše jedan lekar koji je svojevremeno živeo u Stokholmu.
– Ja, oče, govorim švedski…
– Pa, idemo!… Reci kapetanu da naredi da sve bolesnike iznesu na palubu!
Naredba je ispunjena…
Otac Jovan se osenio krsnim znamenjem i prišao ka bolesnima.
– Prevodi! – zapovedio je lekaru koji ga je pratio.
– Sveti iscelitelju Pantelejmone, moli Boga za ovu stradalnu decu.
Otac Jovan se dugo molio…
Doktor je na kolenima, sav u suzama i ridanju, prevodio reči na molitve na švedski…
… Pacijenti su, uprkos svojim nesnosnim mukama, postepeno počeli da slušaju reči molitve, i desilo se nešto, što oni sami nisu primećivali, ali su zdravi oko njih videli kako su im se strašno savijeni udovi počeli ispravljati, kašljanja su prestala … Roptanje i jauci su utihnuli…
Kako je veličanstveno zvučao pobožni molitveni glas Oca Jovana i isprekidani glas slučajnog prevodioca.
Otac Jovan je, blagoslovivši sve pacijente, napustio brod i, poslušavši savet lekara, proveo vreme koje su oni odredili u karantinu, u pomorskoj bolnici.
Kao što su kasnije potvrdile pomorske i državne vlasti u Kronštatu, nije bilo nijednog slučaja smrti od kolere na parobrodu „Gustav Adolf“ tokom njegovog boravka u luci.
Ovim nas Kronštatski pastir uči primeru snažne i hrabre vere u ispunjavanju svešteničke dužnosti. On je shvatio svu opasnost od posete brodu (jer je posle toga otišao u karantin u morskoj bolnici), ali je ipak ispunio svoju dužnost, svedočeći inovernima Istinu Pravoslavlja.
Ovo čudo dragog Baćuške ukrepljuje sve verne i tokom sadašnje pandemije.

Sveti Jovane Kronštatski, moli Boga za nas!

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime