Наша религија је љубав, пламена љубав, одушевљење, „лудост“, божанска чежња. Све је то у нама. Стицање тога јесте нешто што душа захтева.
За многе људе, међутим, религија је борба, брига и анксиозност. Зато многи „побожни“ људи изгледају тако несрећно, јер су у тако тужном стању.
И заиста је тако. Јер ако не схватимо дубину религије и не искусимо је, религија се изопачава у болест, и то у страшну болест. Тако тешку да људи губе контролу над својим поступцима, постају летаргични и слаби, савладани бригом и стресом, и почињу да се понашају под утицајем злога духа.
Праве метаније, плачу, наводно се смирују, али сва та „понизност“ јесте сатанско дејство. Штавише, има људи који доживљавају религију као облик пакла. У цркви се клањају до земље, крсте се и говоре: „Сви смо грешни и недостојни“; али чим изађу напоље, ако их неко наљути, почињу да псују.
У стварности, хришћанска вера преображава људе и исцељује их. Али основни услов, ако желимо да разликујемо истину и препознамо је, јесте смирење. Егоизам помрачује ум, збуњује људе, води их у обману и јерес. Важно је да схватимо истину. Оно што је најважније јесте да оставимо форму и пређемо на суштину. Шта год да чинимо, треба да чинимо са љубављу. А љубав увек подразумева жртву.
Христос нас не воли ако нисмо достојни љубави. Да би нас Он заволео, мора у нама наћи нешто посебно. Хоћеш, молиш, трудиш се, преклињеш, али не добијаш ништа. Потребно је да себе припремиш за оно што Христос жели: да божанска благодат сиђе на тебе. Али она не може ући ако недостаје оно што је најпотребније.
А шта је то? Смирење. Без смирења не можемо волети Христа. Смирење и несебичност у богопоштовању. „Да не зна левица твоја шта чини десница твоја“. Нико не треба да види, нико да зна за твоја дела у богослужењу. Све то треба да буде скривено, као код подвижника. Сећате ли се да сам вам говорио о славују? Он пева у шуми. У тишини. Рекли бисте: „Али неко га ипак чује, неко га хвали“. Не, нико. Такво дивно певање, а у самој пустињи. Видели сте како му се грло надима, спремно да пукне, а језик му се непрестано креће. Седи у пећини, у клисури, и доживљава Бога тајанствено, „уздисајима неисказаним“.
… Сва тајна је љубав, пламена љубав према Христу. Предавање свету духа. Не осећаш ни усамљеност, ни ишта друго. Живиш у другом свету. Тамо где се душа радује, где се весели и никад није сита…
ИЗВОР: agiazoni.gr
