И док су јели, Исус узе хлеб, и пошто га је благословио,
преломи га, и даде ученицима, рекавши:
“Узмите, једите, ово је тело моје”.
Тада је узео чашу, пошто је заблагодарио, даде им, рекавши:
“Пијте из ње сви,
јер ово је крв моја новога завета,
која се пролива за многе ради опроштења грехова”.
Матеј 26:26-28
Догађај описан код Матеја 26:26-28 и других синоптика (Мк 14:22-25; Лк 22:14-23) познат је као последња вечера. То је био последњи пут да је Исус обедовао са својим ученицима пре распећа. Приликом тог обеда, који је заправо био пасхални обед, Исус је дао хлеб и вино – који су престављали његово тело и крв – својим ученицима. То су били знамења Његовог новога завета. Он је, затим, наложио својим ученицима “чините ово у спомен на мене” (Лука 22:19). То значи да су Исусови следбеници требали да суделују у узимању хлеба и вина и да га се сећају (сећање у библијском речнику није само подсећање на неки догађај из прошлости већ и његова актулизација у садашњости – прим.ур).
Исусова последња вечера описана у Библији је основ хришћанског предања причешћивања – познатог још и под именима вечера Господња, Свето причешће и Евхаристија.
Рани хришћани су обележевали вечеру Господњу као целовит обед (заједно са тзв. агапе вечерама-гозбама), али је до 3.в. то престало да буде гозба и уместо тога је постало ритуализовани обед. Стивен Шисли (Steven Shisley) у свом чланку, Од обеда до обреда: како је последња вечера евоулирала (From Supper to Sacrament: How the Last Supper Evolved) проучава како је вечера Господња претворена од целовитог обеда у обред.
Шисли објашњава да су се у 1 и 2.в. хр.ере, хришћани обично окупљали по кућама да би учествовали у заједничком вечерњем обеду чиме се обележавала вечера Господња. Иако су овакви обеди обично доприносили неговању заједништва, они су такође понекад доводили до расправа, нарушавања складних односа и до разврата. Шисли образлаже:
Рани хришћани су учествовали у обедима који су се одликовали прихватање нових чланова, брига једних за друге и јединство (Дап 2:43-47; 6:1-7). Као што посланице св.ап. Павла указују, овакво идеално практиковање вечере Господње понекад је било злоупотребљено, јер су хришћани примењивали или јеврејске законе о чистоти хране за столом (на пример, разматрање које врсте хране је прикладно јести), или би претворили обед у окупљање по узору на грчко-римске гозбе, пијући сувише вина (Гал 2:11-14; Рим 14-15, 1Кор 11:7-34). Такве злоупотребе вечере Господње су даље водиле према боље контролисаним облицима причешћа који су, такође, били и боље осмишљени у оквиру хришћанске цркве: Причешће је постало мање обед а више обред. У својим текстовима, Шислеy истражује неколико додатних разлога за ову промену, од којих се један односи и на доба дана када су се хришћани окупљали. Током трећег века, хришћани су почели да се окупљају у јутарњим сатима. Тертулијан (155-240. Хр.ере), један од значајних хришћанских апологета, пише како хришћанска заједница којој је припадао у Картагини почиње са окупљањем рано ујутро, како би чланови учествовали у нарочитом евхаристијском сабрању за олтаром (De Corona 3)… Према Кипријану, епископу из 3.в. хришћани у Картагини су се редовно окупљали у јутарњим сатима у великим групама испред олтара, ради приношења дарова причешћа, у зградама одређеним за богослужења (Epistle 62.14–17; Epistle 33.4–5). Како се хришћанска заједница увећавала, као и због жеље локалних хришћана да на скуповима сви буду заједно, јавила се потреба за нарочитим верским грађевинама, већим од обичних кућа. Само измештање Евхаристије из дома верника, колико год оно било неопходно и оправдано потребама раста хришћанске заједнице, у издојену култну грађевину, такође је допринело и да вечера Господња постане више обдред, а мање обед.
Извор: Biblical Archeology Society
