Са благословом Преосвећеног Владике Јустина приређује следећи догађај: Изложба слика, међу којима ће бити и радови Јована Њежића, одржаће се 12. маја у просторијама Уметничког-клуба „Љубичица“ на адреси Господар Јованова 33. Позвани су сви људи добре воље!
Портрет једног Уметника
У данима окупаним незалазном светлошћу Васкрсења Христовог, указала ми се ванредна прилика да „на јави“, у простору и времену, предокусим део од оне Светлости, о којој је речено „И Светлост светли у тами и тама је не обузе“ (Јн 1,5). Таква Светлост, која нас уводи у пречезнути простор Божији и преображава време у коме се развија наше постојање у Вечност, пројављује се у лику и делу Јована Њежића, академског сликара и вајара и дугогодишњег корисника ВДС-а. Управо ова и оваква Светлост није дозволила да се богољубива и раскошна душа Јованова упрља многим трзавицама, неправдама и беспућима мора живота кроз које је призван да броди. Слава Богу па кроз такве, сложне и замршене путеве живота „ходимо вером а не гледањем“. Јован је бивао већи што је био слабији, сведочећи величанствене, парадоксне речи апостола Павла „Зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа, јер кад сам слаб онда сам силан“.
Ово је портрет онога којег је позив определио да портретише Живот и Лепоту.
Нема пуно смисла бавити се фактографијом овога човека, јер и она, баш као и многе функције, титуле и статуси које је за живота стекао, накратко провејавају и попут вихора брзо прохује. Путеви Јовановог живота одводе нас од Љубљане, у којој је стекао образовање, преко Загреба у којем је својевремено имао атеље, па све до Лондона, Париза, далеког Њу Јорка и Беверли Хилса..Египта. А ко би тек могао побројати сва пространства којима је путовао у себи, путујући по свету. Крајем прошлог века, није било значајнијих културно-уметничких манифестација, догађаја или симпозијума на којем Јован није био почасни гост или на којима се и његово име или макар неки његов рад не би споменуо. Испред националне делегације је отварао EXPO у Севиљи 94`, као и у Хановеру 2000-те. За разлику од тада, данас се ретко спомене чак и споменик, покрај којег многи житељи Београда свакодневно прођу.
Реч је о необичном споменику у облику труднице, названом „Побједа“ и постављеном уочи Самита несврстаних 1989. године на којем је и сам аутор узео учешћа. Споменик не слави само жене, односно труднице, већ истовремено представља и сталну жудњу жене за слободом, за пространством и неспутаношћу, трагалачки дух уткану у биће сваке жене. Управо на једну такву жену наишао је и Јован у својим трагањима. Славица и Јован и данас красе, осмишљавају и оплемењују живот једно другоме. Док га брижљиво гледа, милује, шапуће, пружа му воду рукама умрљаним од бојења позадина његових слика, тепа му и мази дрхтаве, нарађене ручице, назире се да су они управо од читавог свог суживљења извајали заједничко дело уметности. Кроз ту заједницу постали су способни за све страхоте и дивоте живота и смрти. Знају они да куд год их животне буре витлале, неће остати изван свеобимне хармоније, милости и заклона Божијег, јер управо то сваке секунде, свим својим бићем и на сваком месту желе и призивају.
Славица и Јован, истини за вољу, данас живе скромно и тихо, али у великом и недокучивом богаству духа, обиљу маште, харизме, срчаности и срдачности, окрилаћених душа. У њиховој трошној кући у Обреновцу постављена је стална гозба, пуна успомена, снова, идеја… манифест онога да је „Наше истинско живљење на Небесима“. У њиховим очима тиња огањ тихе, дубоке и свеже Наде- у нешто више, лепше и несазнатљивије. Наде-која не циља кратким и варљивим остварењима која заклањају видик и лажно обећавају одмор. Јованова нада, како ми је поверио, почива и у људима и вери у доброту њихових срца. Говорећи о нади, замисливши се, Јованове очи су зачас одлутале у нека незнана пространства, а потом је тихо процедио да му Нада превасходно лежи у томе „да ће ме Свевишњи познати као свог и прихватити о концу времена и света“. И у томе је, верујем, садржана срж његове неисцрпне инспирације и надахнућа. Прича ми Јован даље о свом стваралашком пориву, који без обзира на болесно стање, патос људства или баш због тога свега, садржи и љубав, и брижљивост и разумевање. Објашљава ми како му се стваралачки акт нарочито интезивирано буди сумраком, и како управо тада настају сва његова дела. Ова дела продукт су блажених тренутака у којима се збива тајанствено Божије снисхођење и Човечје усхођење. Изливање Бескраја у Човека. И управо тај моменат, за којим сви целоживотно чезнемо, пали Јованову душу попут огња, и буди у њему занос и полет креатора.
Часови разговора су се неумитно котрљали, а приче су се откидале од њихових срца. Са Славицом сам причала о свему ономе што је добро у свету. Она је неумољиви заступник али и представник доброте, љубазности и врлине. На неком постеру, са неке давне изложбе под називом „Светлост у тами“ читам како је сликала пастелом, и кроз једну колекцију је створила низ сторија који говоре о вертикалама латералне димензије. Она се, изгледа, читавим својим бићем слила у те вертикале, и само по њима уме и жели битисати. Хоризонтале су скучене за њено широко срце и лепршаву душу. Даље ми потврђују како за њих уметност није ради саме уметности (ларпурлартизам), већ истине ради, истине о стварности, како је сам уметник перцепирају и интерпретирају. Има ту и нечег свеопштег и свечовечанског. Верујем да је сваки такав уметник, заправо ништа друго до подражавалац врховног Креатора. Управо због тога, животи Славице и Јована сведоче да чак и кад живот изгуби спољашње оквире, устаљене норме и удобности, докле год постоји богомдани таланат и задатост да се израсте у Човека, дотле и борба и живот имају смисао. У томе је спасоносна динамика преображаја „из славе у славу“. Овим људима није било довољно, а ни потребно пуко преживљавање, већ проналазак есенције у егзистенцији.
Ту је врело живота, и они сведоче да су живи, да раде, дишу и стварају, и ВДС је препознао могућност да да скромну подршку и са благословом Преосвећеног Владике Јустина приређује следећи догађај: Изложба слика, међу којима ће бити и радови Јована Њежића, одржаће се 12. маја у просторијама Уметничког-клуба „Љубичица“ на адреси Господар Јованова 33. Позвани су сви људи добре воље!
Аутор прилога: Марија Симић
