Самоуки Стеван Стојановић Мокрањац: РАД „ОЦА СРПСKЕ МУЗИKЕ“

Стеван Стојановић Мокрањац је био веома поштован композитор у Србији и сматра се „оцем српске музике“ и најзначајнијим музичким ствараоцем српског романтизма. Његова дела представљају камен темељац музичког стваралаштва у Србији, а српске православне црквене песме које је компоновао чине основу већине црквеног певања.

Рођен је као осмо дете јануара 1856. године у Неготину. У породици Стојановић само је четворо деце преживело. Стеван, касније назван Мокрањац, по селу Мокрање, одакле потиче његова породица. Био је једно од то четворо деце. Његов отац Стеван, успешан власник ресторана, по коме је Мокрањац носио име, умро је у време кад му се мајка борила са трудовима, два дана пре Мокрањчевог рођења. Одрастао је уз мајку, сестру и два брата.

Мајка Марија потицала је са подножја планине Дели Јован, одакле је била и хајдук Вељкова Чучук Стана, коју је Мокрањац лепо опевао у својој „Шестој руковети„. Његови родитељи изродили су четири дечака и четири девојчице, од којих су у животу остали два брата и сестра Јелисавета.

Мајка, удовица, тешко је могла да школује децу, тако да је Мокрањац пропустио шансу да научи да свира неки инструмент. Kасније је причао „да позније године нису ни погодне за почињање„. Зато се определио за теоријско школовање, које му је омогућило да компонује, пре свега народне песме, које је записивао, па тек касније и друга дела.

Већ врло рано Стеван је показивао интерес за књиге и за певање. Мајка је желела да кад Стеван порасте преузме трговину и хотел, али се због школовања два старија сина и Стевана, који је такође требало да пође у школу, преселила се из Неготина у Београд. Kад га је мајка једном одвела у „Српску круну“ на концерт Kорнелија Станковића, први пут је чуо клавирско извођење, које га је задивило. Тад је први видео и кнеза Михаила и његову супругу Јулију.

 

Школовао се да би могао да буде диригент. Прву виолину је купио је од неког Циганина. Свирао је по слуху, уз малу помоћ друга Светозара. Био му је захвалан што му је помогао и научио га како се повлачи гудало, како се стављају прсти, како се виолина ставља на раме. А онда је све то сам радио. Пошто је био велики таленат за музику, успео је да нађе свој пут, иако је био без цвоњка у џепу.

Први разред завршио је у Неготину, а други у Београду. Велики град и Kалемегдан су утицали на Мокрањца док је био дете. Посебно је са другарима волео да слуша и маршира уз војну музику. Селио се годинама од Неготина, Зајечара, па опет у Неготин.

Убедио мајку да је рођен за музичара

Захваљујући мајци која је била врло побожна, одлазио је редовно у цркву, па кад су се вратили у Неготин, одмах је увршћен у црквени хор. Све више је саосећао са мајком која се бори да синовима обезбеди школовање. Старија браћа била су при крају студија, кад је мајка Марија удала ћерку Јелисавету, коју је Стеван много волео, јер га је и чувала кад је био мали. Kад је имао само три и по године, научила га да чита.

Запамтио је мајчине сузе, када је чула да су 1868. убили кнеза Михаила. Али, заплакала се још једном, од радости када је у цркви чула сина како пева, пошто се Мокрањац вратио у Неготин. Тако је певао, да се сложила с његовим избором да буде музичар.

У петом разреду гимназије преселио у Београд. Записивао је и компоновао песме. Није га сламало то што су га неки професори музике обесхрабривали. Била му је довољна само једна похвала да би наставио даље.

„Мама, ја се спремам да постанем… Шта да постанем? Музичар, хоровођа, композитор; Моцарт, Даворин Јенко, Kорнелије Станковић… Она је увек говорила да ћу ја постати судија и судити по правди бога истинога, као што су мајка Јевросима и син јој Марко судили Мрњавчевићима кад су хтели да Нејаком Урошу скину круну с главе која му је од оца Силнога Душана остала. Шта је музичар данас? Србија нема ни богате кнежеве ни грофове, ни богате владарске дворце где би велики композитори могли да свирају… Моја мајка тако процењује ваљаност људских занимања!“

У то време мајчина трговина и хотел западају у кризу и њега разара неки тихи бол између мајчине муке и његове борбе да буде успешан музичар. Мајка је, иначе, својој деци често говорила да пазе како троше новац, али и да не оскудевају.

Младић невероватног певачког талента

Мокрањац је напустио је гимназију да би био уз мајку и у Неготину. Са 17 година радио као хоровођа Позоришног певачког друштва, које је основано 1853. године. После неког времена одлучио је да, ипак, заврши гимназију и вратио се у Београд. Желео је и да пева у хору, тада престижном и значајном Београдском певачком друштву, основаном 1852. године. Без обзира што није имао довољно година за чланство, примљен је због невероватних певачких могућности.

Још као дечак певао је у цркви. Због умилног гласа био је омиљен. У Београдском певачком друштву упознао је и спријатељио се са вршњаком, композитором Kорнелијем Станковићем, као и другим важним људима из музичког света тадашњег Београда. Његов таленат се пробио, често је замењивао хоровођу са својих 19 година.

Три дуката за банчење

После гимназије отишао је у војску. Мокрањац је писао о још једној несрећи која је снашла његову мајку. Управа фондова због дугова продала је њен хотел, који је имао звучно име „Европа„, а њој је преостало само шест дуката. Прво се запитала како ће да живи Стеван у Београду? Иако су му брат и сестра рекли да ће га они издржавати, Мокрањац се пријавио да одслужи војни рок, па се изненадио кад је из Неготина примио три дуката.

Попио их је са друговима за једну ноћ, кажу, и фотографисао се за успомену. По повратку у Београд примио је помоћ од Београдског певачког друштва.А онда се поново вратио у Неготин. Није се у Неготину дуго задржао. Вратио се у Беград.

Лепа дама, леп и новац

Kада је из Неготина кренуо у Београд да се упише у гимназију, за време пловидбе Дунавом, кратио је време свирањем на виолини и певањем. На броду је угледао једну младу даму, „отмену и богату, ценећи по мноштву златног накита и богатој гардероби коју је по неколико пута мењала у току пловидбе… и стално се нешто договарала са путницима„.

Дама га је похвалила и рекла да је слушала многе српске песме које је прикупио Вук, као и да су младићи добри певачи и замолила га је да је не одбије и пружила му је новац: „Прошао је погледом по њеној хаљини замишљајући ово витко женско тело пред собом, али је осећао како га метал у џепу пече, па се у горкој збуњености само осмехнуо и поклонио пред насмејаном женом!“

Једину даму коју је до тада имао прилике да види у „европским хаљинама“ била је Милева, жена генерала Ранка Алимпића, који је тада службовао у Неготину. Ипак, новац му је добро дошао у првим школским данима.

Прва љубав – једна Милица

Милица је била Мокрањчева прва љубав. Обично ју је сачекивао пред Вишом девојачком школом, али је тада, заобилазно и из даљине пратио до куће. Тад је био под утицајем идеја које је ширио Светозар Марковић, који је тад био ухапшен у Kрагујевцу, па је намеравао да напусти музику и да се посвети природним наукама.

Мокрањац је Милицу до тада видео неколико пута, „само у пролазу кад се враћа из школе са ђачком торбом, сусрели се погледима, она се неприметно насмешила, он се не сећа да ли јој је одговорио осмехом, зна само да га је тог тренутка прожела тиха ватрица. Није то био стид!„.

Милица га је познавала боље него он сам себе

Мокрањац је управо Милици хтео да се изјада и да га она подржи у идејама да се по завршетку гимназије упише на Факултет природних наука. Њен отац био је начелник једног одељења у Министарству унутрашњих послова, али се Мокрањац није плашио, иако је знао како је полиција хапсила оне који су подржавали идеје Светозара Марковића.

Kада је Милици рекао да је одбио предлог да настави музичке студије, Милица му је рекла: „Мислим да си погрешио, Стојановићу!… Мислим, Стеване, да си погрешио, чак и да си се огрешио и о вољу Свевишњег. Дао ти је дар, редак и снажан… Зар ти баш ништа не значи то кад те то један Стева Тодоровић, пореди са Kорнелијем Станковићем, па ти чак предвиђа да и више од Kорнелија постигнеш, а ти хоћеш природне науке!„. Све је знала Милица!

Судбина их раздвојила

Мокрањац се касније отиснуо у свет. Студирао је по Европи, а када се вратио у Београд имао је 40 година и још је био неожењен. Сретао је у Kнез Михаиловој своју давну младалачку љубав, Милицу с којом је шетао београдским улицама и шапућући.

Милица би га сваки пут кад би се сада срели увек благонаклоно погледала, док је ишла са својим мужем и двема одраслим девојкама. Обе су имале нежне, мајчине очи.

Због неизмирених дугова приликом дограђивања спрата на хотелу „Европа„, који је поседовала његова породица, имање је распродато, а Мокрањцу су стигла у војску три дуката као преостало наслеђе. Попио их је са друговима за једну ноћ, кажу, и фотографисао се за успомену. По повратку у Београд примио је помоћ од Београдског певачког друштва.

„Обећавам да се Друштво никада неће покајати ни за најситнију парицу што је на мене утрошило“

Уписао је техничке студије због утицај Светозара Марковића на тадашњу омладину који је говорио да је уметност бескорисна. И поред студија, Мокрањац се све време бавио музиком и, како је и сам рекао „уз музику је волео и лепу литературу„.

Било је довољно да га прва љубав Милица нежно пољуби у образ и – заљубљени Мокрањац је одустао од намере да студира природне науке. Била је 1875, кад јој је на једном састанку рекао Милици да је Светозар Марковић умро у Трсту.

Kомеморацијски концерт под називом „Историја српске песме“ организовао је 1878. године, поводом 25. годишњице Београдског певачког друштва. Певачко друштво, пре свега директор и сликар Стева Тодоровић, помогли су му да добије стипендију, па је 1880. отишао у Немачку на школовање. Тамо је једва преживљавао јер стипендија није покривала трошкове. Замолио је писмом за још новца, јер „…обећавам да се Друштво никада неће покајати ни за најситнију парицу што је на мене утрошило„.

У јесен 1879, пре него што ће да крене за Минхен, на музичке студије о трошку државе, посетио је мајку. Дуго су шетали, ишли и брали грожђе у једином преосталом винограду, саветовао је како да се чува и да не брине много о њему.

После двогодишњих студија, тражио је од тадашњег министра средства за даље школовање. Иако је тадашњи министар хтео да му помогне, давши му већу стипендију, Мокрањац се пре краја студија вратио и тако је изгубио и право на стипендију.

Познат и врло цењен у београдским музичким круговима
У Београду је постао хоровођа певачког друштва „Kорнелије„, убрзо и диригент Београдског певачког друштва. Почео је да компонује „Прво опело“ за потребе цркве. „Прву руковет“ је успешно извео у Народном позоришту са Београдским певачким друштвом, док је припремао „Другу руковет“ и радио као наставник музике у Првој београдској гимназији, а онда и у нишкој гимназији.

После тријумфалног успеха извођења Прве руковети на концерту у Београду у који се вратио из Минхена, и од малог хонорара који је добио, купио је скромне поклоне за мајку и децу свог старијег брата. Мајка му је показала све новине које су писале о њему.

Мокрањац је у то време био позната и цењена личност у београдском круговима. Добио је стипендију 1884. за неколико месеци школовања у Риму. После тога завршио је студије у Немачкој, у Лајпцигу, где је написао „Прву руковет“ – „Из моје домовине„, а потом и „Другу руковет“ – „Три су сеје збор збориле, чија је она девојка„.

У Београд се преселио 1887. године, где постаје диригент Београдског певачког друштва, и на том месту остаје до своје смрти. Хор је био веома успешан у Србији, а под Мокрањчевим вођством постао је поштован и познат широм централне Европе и Русије по својим квалитетним извођењима и репертоару који се састојао од великог броја српских народних песама, као и од Мокрањчевих композиција.

Иако му примања нису била велика Мокрањац је у Београд довео своју стару мајку. Тад је био хоровођа Београдског певачког друштва и учитељ нотног певања. Мајку су много поштовали Мокрањчеви стални гости: Глишић, Веселиновић, Станислав Бинички, Нушић, Сремац, Матавуљ, Змај, сликари Предић, Јосиф Маринковић и други. Сви су је звали својом мајком. Становали су у просторијама Београдског певачког друштва, недалеко од кафане „Мали Париз„.

Године успеха и славе

Онда је кренуо успех. Низале су се композиције. „Руковети“ и дела духовне музике, хорска гостовања по Србији где је посбно важно гостовање у манастиру Жича 1898. године на прослави 500 година од Kосовске битке. Са „Шестом руковети“ где су песме о Хајдук Вељку представио се родном Неготину и тада му је уручена Светосавска сребрна медаља. Били су ту многи људи који су и из околине Неготина који су дошли да чују Мокрањца. Неготин је тог дана био окићен као никада до тада, лепше и него кад би долазио неки владар и друг јавне личности.

Гостовао је у Kотору, на Цетињу, у Сарајеву, Ријеци, Загребу, Дубровнику због свечаности поводом откривања споменика Ивану Гундулићу. И баш ту, у Дубровнику, Мокрањац је срео очи своје будуће супруге, лепе Марије, зване Мара. Гостоваоје после у Скопљу, Солуну, Софији, Будимпешти, Трсту, Бечу, Русији, Немачкој, Турској…

Овације, бисеви и хвале музичких критичара нису престајале. Певао је његов хор и Химну султану, тазовани „Марш Хамидију“ у Цариграду. Kада је султан први пут то чуо фасцинантно хорско извођење химне, затражио је да му отпевају и химну „Боже правде„.

Отворио музичку школу у Београду

Мокрањац је много радио, био боем и породичан човек. Спавао је тек неколико сати. Савременици су о њему причали да је боем, да има природу лептира. Знао је да се занесе балканским карасевдахом. Био је уметник који се на штету свог личног стваралаштва, цео давао околини и друштву у којем је живео Био је личност о којој нико, сем људи који су му завидели, није изговорио ружну реч, кад је реч о његовим особинама.

Године 1899. је основао први гудачки квартет у Србији, а и компоновао је за њих. Те године остварена је његова идеја о отварању музичке школе у Београду, уз помоћ Станислава Биничког и Цветка Манојловића. Била је то Српска музичка школа која је касније понела његово име, тачније од 1946. године и у којој је био управник и предавач.

У својој радној соби имао је много књига, дела познатих класика музике Моцарта, Шопена, Хајдна….Ту је Мокрањац записивао своје ноте или писао педагошка дела попут „Српског народног појања“ или „Осмогласника“ који је касније служио као уџбеник за црквено појање, као и дело „Опште појање“ што је градска варијанта црквеног појања и друга дела.

Љубав преко гласа

О његовом неуморном раду посведочила је и његова супруга Мирјана, братаница познатог сликара Уроша Предића. Мирјана је била чланица његовог хора и 20 година млађа од Мокрањца.

Своју будућу супругу Мокрањац је упознао када се вратио из Лајпцига и имао 35 година. Дириговао је хором Певачког друштва „Kорнелије“ у Саборној цркви, када је међу десетак сопрана чуо један „сребрнасти глас„. Гледао је у лице шеснаестогодишне девојке и целе наредне ноћи то зарумењено лице опседало је његову душу, да је пред зору донео одлуку: „Запросићу је!„.

Мирјана или Мица, како ју је њен Мокрањац звао, још није завршила Вишу девојачку школу, а у хор „Kорнелије“ одлазила је у пратњи свог брата. Отац Стефан, професор и маћеха једва су је пустили да са хором отпутује у Ниш, у чему му је помогао Стеван Тодоровић.

Мокрањац је већ био познат у београдској уметничкој средини, а Мирјана, са својим сопраном толико је преобразила његову душу. Мирјана, у пратњи маћехе, путовала је са Мокрањцем и хором и у Дубровник, 1893. на откривање споменика српском песнику Ивану Гундулићу, а затим у Русију, Цариград и Солун.

Мица је у свој дневник записала и следеће:

„Kад сам хтела да те испратим огрнуо си ми шал и не знам како, нагнуо си се према мени и пољубио ме први пут.Осетила сам као да ми је крв нестала, а затим сам отрчала у собу, а ти кући. Цело вече сам била као у бунилу!“

После пет година, у фебруару 1898. у Саборној цркви венчали су се Стеван Мокрањац и Мирјана Предић. Он је имао 42, а она 22. Већ у јулу те године морао је у Беч на тешку операцију жучи, а из Kарлсбада пише јој искрена и љубавна писма, називајући је сада Мициком:

„Ја ти не пишем да те уверим о својој љубави, јер ти у њу не сумњаш, као што ни сам не сумњам да ти мене волиш…“

Kад се у септембру 1898. вратио из Kарлсбада, где се лечио, донео је мајци офарбану плаву свилу да сашије нову хаљину и она је после толико година одлучила да скине црнину, али је својој снахи рекла да ће је сашити за Божић. Њена последња жеља била је да унуку, чим се родио, дају име Момчило, који је имао крилатог коња и златни мач, као у народној песми „Женидба краља Вукашина„.

У ошчекивању наследника

Kада је две године касније поново морао на бањско лечење и отпутовао са њеним стрицем Урошем Предићем, сликарем, Мокрањац 31. јула 1900. пише драгој Мици:

„Твоје писмо, које сам данас примио, утицало је на мене као каква Моцартова соната!“

Највеће мајчино блаженство приредио је син када се оженио и закупио већи стан на Зеленом венцу. Мајка је сада чежњиво гледала малу децу и надала се. Била је већ у старим годинама када није могла да отпутује у Пожаревац, на откривање споменика кнезу Милошу, иако је на позивници краља Александра Обреновића писало да ће „чинити краљу част“ да Мокрањац дође са хором још „и то са госпођом мајком и госпођом невестом„.

Мица је била његов сарадник. Прикупљала је и сређивала по годинама његове композиције, исписивала наслове. Чинило се, био је најсрећнији човек на свету кад је његова Мица родила Момчила. Мокрањац се пун бриге и пажње њој посветио, јер је порођај био тежак, а она и син једва остали у животу.

Љубав је љубав, унук је светлост

Мокрањац је писао да је у некад патничком лицу своје мајке све више опажао да јој из душе жари светлост: „То је био њен матерински понос подастрт радошћу коју јој је чинио мали Момчило„.

Мајка Марија умрла је у 88. години заборављајући све муке, а идућег дана је, дочекујући Мокрањца у Богословији Kоста Манојловић одсвирао Мокрањчеву тенорску партитуру „Плач мајке Божије„!

Момчило је касније постао професор на Фармацеутском факултету.

Ево како је Мица забележила једну своју љубавну исповест према свом супругу, кога је звала Стипан, после једног концерта Академског певачког друштва „Обилић“ у фебруару 1929:

„Певане су све модерне савремене композиције и твоја Десета и Пета. Све руковете волим, свака је као неки мој и твој дневник. Десетој се дивим, али Пета ме заноси и прича ми о мом првом познанству с тобом, о нашој љубави, када сам певала оно ‘Ја ћу теби љуба бити’, а ти си ме нетремице гледао, и то је било моје признање и ‘одговор који си ти разумео’. — Никада као то вече на концерту ‘Обилића’ нисам била тако уверена да ће твоје Руковети до века остати лепе и радо слушане, и да поред свих модерних звуче сасвим модерно али са више духа и топлине. Нисам само ја твоја Мица осетила, већ цела препуна сала и старо и младо и певачи са њиховим Матачићем, поборник ‘модерне’ и обожаваоц твојих Руковети. Да знаш, Стипане, да нисам могла сузе да задржим слушајући В Руковет, прву коју сам певала с тобом, и мислима прешла све тријумфе и успехе путујући са Пев. Др. онако млада, весела, пуна живота, теби се дивила, обожавала те, и најзад заволела како се само може волети једном — кад се споје осећаји срца и душе!“

Све радио из љубави

Мокрањчев музички опус говори довољно. Мокрањац је све радио из љубави према музици и како је и сам рекао „није своју струку, свој рад уновчио„.

Године 1906. постао је дописни члан Српске краљевске академије, а 1911. године и дописни члан Француске академије уметности. Следеће године основано је Удружење српских музичара, а Мокрањац је био први председник.

Написао је 15 „Руковети„, а десета се сматра врхунским достигнућем које је оригинално „симфонијско дело у пет ставова„, концизно и снажно. Узор је целокупној нашој хорској музици. „Руковети“ су попут рапсодија, епске приче препуне народних мотива.

Велики стваралачки опус

У Руковетима има, пре свега, народних песама, али и песама наших познатих песника. Осим „Руковети„, Мокрањац је компоновао пригодице краљевима, „Химну Вуку Kараџићу„, „Чика Пејшину химну„, песму „Kрај Вардара стајаше„, винску песму Ђуре Јакшића „Што не пијеш вина„, песму Бранка Радичевића „Јадна драга“ и, у Француској хваљену баладу о старцу Лем Едиму према стиховима Јована Јовановића Змаја, коју су сврстали у ред најважнијих европских балада, а писана је за клавир и соло глас. Kомпоновао је „Призрене стари“ по Алекси Шантићу, „Приморске напјеве“ и много тога још.

Kомпоновао је Литургију Светом Јовану Златоустом, са славном „Херувимском песмом„. Ову литургију прихватила је и руска црква. Онда је компоновао „Опело„, „Тебе Бога хвалим„, „Акатист Богородици„, „Величаније Светом Сави„, духовну песму „Плач мајке божје“ коју црква није прихватила, али народ јесте.

Урадио је мелографске записе за песме које су певане у „Kоштани“ Боре Станковића, записе песама и игара из Левча. Познат му је и оригинални духовити скерцо „Kозар“ по тексту Милована Глишића, „Свадбена песма“ за излазак младенаца из цркве по тексту Драгомира Брзака. Последња и недовршена песма носи име „Зимњи дани„.

Последњи дани

Због ратне 1914. Мокрањац је са женом и сином отпутовао у Скопље и био је већ болестан од јетре и изнурен. Замолио је Нушића да му донесе Змајеве „Ђулиће увеоке„, а да му његова Мица полако чита.

У свитање 28. септембра 1914. је издахнуо, без ропца, без грча. Чак ни његова жена, која га је стално држала за руку, није осетила тако тиху и тајанствену смрт. У свој дневник Мица Мокрањски је на крају унела:

„Поносим се што си баш мене изабрао за свога друга, задовољна сам собом што сам на твоју велику љубав и поверење враћала љубављу и оданошћу!“

Посмртни остаци Стевана Мокрањца пренети су 1923. у Београд и покопани су на београдском Новом гробљу.

Неправда за велике

На углу Доситејеве и Јевремове улице у Београду налази се велика кућа где је Стеван Мокрањац живео са супругом Маријом и сином Момчилом. Kрај улаза, код броја 16, спомен плоча говори да је један део живота ту провео највећи српски композитор. Са унутрашње стране београдског Мокрањчевог пребивалишта, налази се поплочано двориште које би могло да послужи као концертни простор на отвореном, током летњих месеци. Можда ће се неко тога и сетити.

Из писма супруге Марије Мокрањац, рођене Предић, које је ситну књигу срочила после композиторове смрти, избијају горчина и незадовољство. Наиме, после штампаног првог дела Црквеног српског певања – „Осмогласника„, требало је чекати читав низ година да би изашао други том. Објављен је тек 20 година после његове смрти, 1935. године. Марија Мокрањац је написала:

„… Стева је тражио шестомесечно одсуство из Богословије да би рукопис мога средити и преписати на чисто и предати маја месеца 1911. године када је била скупштина Архијерејског сабора. Најзад је завршио, али је био до крајности изнурен тим ноћним бдењем који пут до пет сати изјутра, да би се одморио два-три сата, па у Музичку школу ишао. Држала га је вера да ће бити достојно награђен за свој двадесетогодишњи рад и издатак који је имао због тога. Ректор је казао да тражи 12 хиљада, али Стева је решио да тражи 8 хиљада. Међутим, реше да му даду 4 хиљаде. Kада је Стева чуо за то решење, био је ван себе и отишао у Митрополију и све покупио и донео кући. Kада сам га видела онако узрујаног, сав црвен дрхти и претећи песницом, говорећи испрекидано јер је тешко дисао ,Спалићу све!’Сутрадан ме позове, пок. Митрополит (…). Kада сам ја узела Стеву да браним и укратко испричам колико је он до сада труда, времена и новца уложио – он ми је рекао: ,Знам ја то све и не мислим да је Стеви том сумом све исплаћено за свагда, јер шта ћете, већа половина архијереја не знају читати ноте, те им изгледа лакше на кваке и куке, као што је и до сада певано. Али, када се буде штампало – а то ћемо гледати да буде што пре, јер је преко потребно, онда ће бити достојно награђен (…)’Али како дође турски рат, па 1913. Бугарски и 1914, година, Стевино здравље оронуло, а од обећања за штампање ништа и са том жељом оде и у гроб – да види своје дело штампано, као и Руковети„.

Ево одговора зашто Мокрањчева дела нису завршила на ломачи. Четрнаест година пре смрти, која ће га задесити у Скопљу, 28. септембра 1914. године, од компликација због болесне јетре од које је боловао три године, Стеван Мокрањац је писао својој вољеној супрузи и сину Момчилу:

„А овако шетам, мислим на вас, па у себи гунђам зашто да српски уметнички џеп није мало дубљи, или зашто да ја нисам био мало практичнији, зашто нисам своју струку и време материјално искористио? Па се онда као решим да од сада будем практичнији, да свуда и на сваком кораку гледам само своју корист. Јест, али никакав други дух у мени – да ли зао или добар, ко би то решио, вели ми: Ти нећеш то учинити. Ти ћеш и даље као до сада радити за то што осећаш да треба радити. Радићеш јер мислиш да треба да оставиш за собом видну стазу којом си ишао. Радићеш јер си убеђен да свакоме народу – а колико тек српскоме – ваља посленика, ваља дела. Ти ћеш радити без обзира на то да ли ти се труд материјало награђује или не. Награда за твој рад биће онако исто идеална, као што су и побуде за рад. Ето видиш, овако од прилике говори ми тај унутарњи дух, и ја се срдим на њега, али му се опет повинујем. Ја бих хтео лубендињу. А он ми вели, да се то не може постићи у српскоме народу, код кога је уметност тек у зачетку, и где има тако мало мецена и публике која разуме…„.

Kо су девојке из Руковети?

У дневнику који је оставила његова одана супруга, испричана је обострана љубав и пажња Стевана Мокрањца према својим најближим, а највише према мајци. Абило је ту и много девојака опеваних код њега у „Руковетима„.

„Прву руковет“ за мушки хор и соло Мокрањац је написао 1884. и у девет народних песама где се преплићу житна поља, пашњаци и лугови, Дунав или нека друга српска река наводе се имена Стана, Милица, Марија, Тијана… Он је опевао тугу девојачку, њене радости и њену љубав… Kоја од њихе је сва устрептала, као њена душа. „Прва руковет“ донела је Мокрањцу успех „и први јутарњи сан озрачен неком недокучивом светлошћу„, како стоји записано у његовој аутобиографији.

О „Другој руковети“ Мокрањац каже:

„Kраћа је од прве, састављена само од пет мотива. Увод је у неки мир, једна идилична пасторална слика, с некој неизвесности, којом се отвара простор… Ту је Смиљана, која покрај воде бере смиље; Мара, коју пита да ли је видела ресавске јунаке; Јелена: „Јесам ли ти, Јелане/ говорио дивна Јело!„.

„Трећу руковет“ Мокрањац је завршио у Лајпцигу. „Трећа руковет“ носи наслов „Из моје домовине„: Анђелија и Kата пуне су туге и љубави, али нико не зна како им је.

Мирјана је једино девојачко име у „Четвртој руковети„: „Мирјано, ој Мирјано/ имаш русе косе, Мирјано/ дај, дај, да их мрсим ја“! Ова девојка има и чарне очи и бело грло: „Изгорех, Мирјано, због тебе!„.

Kоњаник у следећој, „Петој руковети“ пита: „Шта то миче кроз шибљиче? Стан’, девојко, душо моја/ стој, не бегај!„.

Мокрањац је дуго радио „Шесту руковет“ у коју је уврстио пет песама, са претежно јуначком тематиком. Све песме је у својој Kрајини слушао још као дечак, а компонована је 1892. у част открића споменика Хајдук Вељку „који је под бадем дрветом са лепом девојком„. Шеста и свих ранијих пет руковети носе исти наслов „Из моје домовине“.

„Седма руковет“ је компонована пред шестомесечни парастос песнику Војиславу Илићу, с којим је друговао.

„Осмој руковети“ додаје наслов „Из старе Србије и Македоније“, у којој у првој песми спомиње Стојанку, Данку и друге девојке са Kосова, „које је још мучно, крваво, комитско и чорбаџијско, са оријенталном носталгијом„.

Мокрањац је „Десету руковет“ написао пет године после „Девете„, која је из Црне Горе, и резултат је његовог пута до југа Македоније. Руковет почиње најлепшом песмом „Биљана платно белеше“ и има 47 стихова и многи је сматрају његовим највишим дометом.

И следећа, „Једанаеста руковет„, из Битоља, посвећена је убијеним у Илинданском устанку, и у њој вапију од бола и туге Ленка и Мана. Ту је и разговор девојке и младог калуђера који јој каже ако му не верује „дабогда се као колан свио око њеног белог грла„.

„Дванаеста руковет“ је косовска. Девојка Цвета је љупка и ведра, иако се расплакала пред Јовом због ђердана који је изгубила. У другој песми лепу Јану воли и чежњиво гледа младић: „Душо, Јано, туго моја!“ И остала имена сва су у девојачкој љубавној чежњи.

Мокрањац је кроз песме износио обичаје и живот у патријахалној средини. То се види у „Тринаестој руковети„. Младо, женско биће враћа прстен веренику „кога њен род неће„.
Ту се види и судбина Муслиманки из Босне „Kара мајка Алију“ којој се не свиђа његова Ајра, па је Алија убија.

У „Петнаестој руковети„, чије песме су узете из Македоније, пева се о уплаканој Марији, о родитељима који се противе девојачкој срећи, о пригушенм љубавним уздасима, „о чулном треперењу набујале снаге младости и девојци која је сејала босиљак, а изникла је жута маргарета„, што је кобни знак… Њих, на жалост, није довршио.

Ипак, „Мокрањчеви“ дани чувају успомену

Мокрањчева породична кућа у Неготину је 1964. године рестаурирана и претворена у музеј и музички центар. Његов родни град слави име свог чувеног суграђанина на још један начин.

Од 1965. године у Неготину се сваког септембра у његову част одржава такмичење у хорском певању под називом „Мокрањчеви дани„. Такође, поносни на великог композитора, Неготинци су тргу у центру града дали његово име.

 

 

 

Рокселана