Када се споје један руски цар, Херцеговац тамних очију и барокних увојака, политичка превирања и трговачке вештине, па се томе додају оперске арије и посета Далеком Истоку, добије се тек скица биографије која завређује сценарио узбудљивог шпијунског трилера.

Српски племић Сава Владиславић Рагузински током 18. века постао је тајни саветник цара Петра Великог и „његова десна рука“.

Најуспешнији је био као дипломата – разграничио је руско и кинеско царство, активно учествовао у војним операцијама Руског царства и реализовао потписивање мира са Турском.

Није заборавио ни корене – помогао је српско школство, шаљући из Русије у Сремске Карловце прве учитеље и уџбенике.

Био је мецена многим уметницима, а један од највећих барокних композитора и његов савременик – Антонио Вивалди, посветио му је једну од опера.

Посвета Вивалдија

„Коме би могло остати скривено, да се Ваша Ескселенција племенитошћу духа, мудрошћу ума и лакоћом опхођења, са најделикатнијим и најважнијим интригама кнежева, тако мудро носила,а да је Ваше име с великим разлогом свуда тако угледно постало“, написао је Вивалди Рагузинском у знак захвалности за помоћ и подршку.

Опера „Истина у искушењу“ први пут је изведена пре тачно три века – у јесен 1720. док је трајала Савина мисија о потписивању конкордата Русије са папом у Риму.

Вивалди је тада живео „помало скрајнуто“ на северу Италије у Мантови, али жудео да се врати на венецијанску сцену, наводи Бранко Вукомановић један од потомака Саве Владиславића.

„Сава је у то време био јако моћан и утицајан човек, вероватно је да су се познавали од раније или је он био упознат са његовим делом.

грамата

АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,МAТEРИЈАЛ СА ИЗЛОЖБЕ

Потпис испод фотографије,Потврда Петра Првог о племићком статусу дворског саветника Саве Рагузинског, Москва 27. фебруар 1710. – материјал са изложбе о Сави Рагузинском

„Он га враћа у Венецију на један велелепан начин, обезбеђује му своју палату на Тргу светог Марка где су одржаване пробе, то није била само новчана помоћ или меценство“, каже Вукомановић за ББЦ на српском.

О Савином утицају говори и податак да се нашао на карикатурама венецијанских уметника из периода од 1715. до 1725. које се данас чувају у богатој колекцији британске краљице.

Скренуо пажњу Русије на Балкан

На почетку 18. века Сава Рагузински је вероватно био највише рангирани Србин у Русији, оцењује Татиана Попадева, докторанткиња на Московском државном институту за међународне односе (МГИМО).

„Он није рођен у Русији, дошао је и упркос томе што је био странац постао је велики човек у Русији, то је важно“, каже Попадева која тренутно живи у Москви.

Иако га у медијима називају „оцем руске обавештајне службе“, она сматра да то није тачно, упркос томе што је имао неке обавештајне функције док је сарађивао са дипломатама у Цариграду.

„Он је пре свега тада имао интерес да Русија брани православно становништво у Отоманском царству.

„То је најбитнија ствар, он је први скренуо пажњу Русије на Балкан“, каже ова политиколошкиња за ББЦ на српском.

Ветрови бурних векова који су уследили учиниће да га се слабо сећају и у Русији, али и Србији.

„Сава Рагузински је из сенке, саветодавно много помогао српском народу и заиста је заслужио споменике који су му подигнути – у Карловцима, Гацком, Херцег Новом и Санкт Петербургу.

„Нажалост, ђаци и ученици врло мало знају о томе, иако се појавило више књига и била је и изложба о њему“, каже историчар Жарко Димић.

Између осталих, недавно је изашала романсирана биографија Велимира Ивановића „Дурбин грофа Саве Владиславића“, а у Галерији РТС-а током лета је трајала изложба о њему.

Коаутор изложбе је Савин даљи потомак Бранко Вукомановић.

Одакле је кренуо?

За упознавање са Савом Владиславићем важан је и амбијент одакле његова породица потиче, наводи историчар Жарко Димић.

Владиславићи су племићка херцеговачка породица, а Сава се родио на празник посвећен Светом Сави 1669. на имању у близини Гацка.

„После Косовске битке добар део ситног племства се склонио у Херцеговину, то је Хум и Захумље“, каже Димић.

И услед нових најезда Турака током наредних векова, Срби ће се селити даље на запад или север.

Прва велика сеоба Срба из 1690. године догодила се током Великог бечког рата када се значајн део српског становништва из области под турском управом преселио у Хабзбуршку монархију на северу и Млетачку републику на југу.

Ову сеобу предводио је српски патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић.

Тада се и Савина породица сели у Дубровник, где се његов отац Лука бавио трговином.

То ће омогућити младом Сави да се школује у Венецији, тадашњој Млетачкој републици, али и да у младости посети Француску и Шпанију.

Добивши нешто новца да започне сопствену трговину, Сава одлази у Цариград седиште тадашње Отоманске империје.

Пошто је латински назив Дубровника Рагуза, он тамо добија надимак Рагузински, што значи – дубровачки.

Као добро образован, али и вешт трговац, Сава упоставља и мрежу сарадника, од којих ће прикупљати не само робу, већ и податке о флотама, лукама и политичким односима великих сила – које ће касније знати како да употреби.

Проследио их је Русима, тачније руским амбасадорима које је ту упознао, а заузврат добио право слободне трговине у Русији.

Сава је у Турској, Венецији и Француској организовао сопствену трговачку мрежу која се сматра првом руском обавештајном службом, наводи се у каталогу изложбе Сава Владиславић Рагузински – дипломата Петра Првог Великог.

Карловачки мир

У то време у Европи траје Велики бечки рат од 1683. до 1699. између Османлија и хришћанске Европе – Светог римског царства, Русије, Млетачке републике, Пољске и Литваније.

Завршава се миром који је потписан у Сремским Карловцима на територији данашње Србије.

Карловачки мир из 1699. сматра се једним од најзначајнијих у историји Европе.

Скопљен је између Аустрије, Пољске, Венеције и Русије – чланица Свете лиге, с једне и Турске са друге стране, уз посредовање Енглеске и Холандије.

Карловачка гимназија
Потпис испод фотографије,Зграда Карловачке гимназије подигнута је 1891, у српско-византијском стилу, са богато украшеним главним улазом.

Први пут у историји у Сремским Карловцима се користио округли сто за преговоре, а за сваку потписницу изграђен је посебан улаз.

Преговори су трајали 72 дана током којих је преминуо представник Млетачке републике и он је сахрањен у дворишту капеле, пише Национална географија.

„Приликом потписивања Карловачког мира представник Петра Великог био је извесни Владимир Богдановић Возњицин, руски племић.

„Патријарх Чарнојевић и српски прваци су ступили у контакт са њим и већ су добили за Србе привилегије 1690. и он је на неки начин заступао интересе Срба“, наводи Димић.

Тада се Срби појављују поново на историјској позорници.

„Одјеци и рефлексије тог догађаја је да тад први пут Срби на директном политичком нивоу учествују, јер су као турски поданици прешли на страну хришћанства и издали своје господаре.

„Тако добијају привилегије за данак у крви који је српски народ дао у биткама и пропатио“, описује он.

Саветник у турбулентно време

У то „турбулентно и ровито време“ великог рата, како га описује историчар, Владиславић плете трговачку мрежу по Европи.

Године 1708. Сава је прешао у Москву за стално, а 1710. године је добио чин дворског саветника, наводи се у биографији са изложбе у Галерији РТС-а.

Већ наредне 1711. добија дипломатски задатак – постављен је за представника Русије у Молдавији и Црној Гори.

У Прутском походу у Молдавији Русија је доживела пораз против Шведске и балтичких држава којима су Турци прискочили у помоћ.

По неким записима, био је угрожен живот и самог цара Петра Великог.

Због успеха на бојном пољу Турци су тражили одређене територије, али и „главу шпијуна Саве Владиславића“, не знајући да управо са њим о томе преговарају.

Територије су добили, главу нису и потписан је споразум Русије и Турске.

„Тада спашава главу Петра Великог фантастичним преговарачким способностима.

„Остало је забележено, имате потпис турског султана, руског цара и Саве као гаранта споразума“, каже Вукомановић.

О томе је говорио и одлични познавалац Савиног живота Владимир Давидовић.

„Он је рекао `замислите данас потписују нешто Ердоган и Путин и на то се потпише неки Србин јер му и једна и друга страна верују`, толико је био поштован и моћан“, цитира га Вукомановић.

Срби – потенцијални савезници Руса

У то време ће Сава скренути пажњу цара на Балкан.

„Петар зна да је он Србин и тад му Сава указује на српско питање да овде на Балкану постоји један православни хришћански народ коме и он припада и који би могао да буде велики савезник Русије у будућим изласцима на топло море“, каже Димић.

Ту се пре свега мисли на Јадранско море и Црну Гору данашњу, објашњава.

Претходно, вековне везе Србије и Русије углавном гајили српски православни монаси који су путовали у Русију да би прикупљали помоћ за манастире.

У време Петра Великог и после Карловачког мира Русија излази на светску позорницу као велика сила, Аустрија се подиже војно, вођа који је све то плаћао је био папа, а Турци полако губе своје позиције.

Карловачки митрополити преко Саве Рагузинског траже помоћ за српски народ у Хабзбуршкој монархији.

„Према Петру Великом иду многе молбе за помоћ у новцу јер се налазе у једној католичкој држави, где покушавају стално Србе да покатоличе, иако је била гарантована слобода вероисповести.

„Биле су потребне и школе и ту се појављује Сава као сјајан човек и веома значајан који је Петру Великом објаснио да то треба да буде пројекат Руског царства“, наводи Димић.

Књиге за Србе у Карловцима

Уз амин руског цара, Сава Владиславић шаље књиге на простор северно од Саве и Дунава.

„Тад у Сремске Калровце стижу први буквари и граматике, где почињу да се користе у првим школама које се оснивају.

„Мало касније, опет на молбу митрополита и вероватно Владиславића, Петар Велики шаље и учитеље, један од њих био је Емануел Козачински који је извео прву представу“, истиче историчар.

Козачински је био одлично образовани племић пољског порекла, који је дошао у Карловце 1733. и убрзо је почела са радом словенско-латинска школа – Collegium slaveno-latinum carloviciense.

Познат је и по томе што је написао Траедокомедију, колико се зна – вероватно први драмски текст новијег времена код Срба, о смрти Уроша V, припремио је са ученицима и, према сведочењу књижевника и историчара Јована Рајића, извео 1734.

Довео Пушкиновог прадеду

У Карловцима и данас стоји споменик Сави Рагузинском , а одмах поред је споменик руском генералу Петеру Врангелу који је живео у 20. веку, али је судбински повезан са Владиславићем.

„Они су у далекој, али врло значајној вези.

„Да није било Владиславића, не би било Врангела и Пушкина, а то мало људи зна“, каже Димић, аутор књиге „Српско-руске везе током 18. века“.

На пијаци робља у Цариграду, Сава Владиславић је купио два црнчића и њих је поклонио Петру Великом.

„Он је био заиста изненађен, да види црну расу у Русији која је сва бела и снегом и овако“, препричава овај историчар и управник Архива САНУ у Сремским Карловцима.

Један од дечака се звао Ханибал и на двору је добио прилику да се школује, а као младића га је Петар Велики оженио са једном осиромашеном кнегињом.

„Њихов син је био један од адмирала у руској флоти, из те везе су и преци Пушкина.

„Генерал Врангел је такође потомак тог Ханибала“, додаје.

Сава Владиславић је довео прадеду Александра Сергејевича Пушкина, великог руског поете.

Сава Владиславић је на руски превео књигу "Краљевство Словена", Мавра Орбина, којом је руском цару представљена историја словенских народа - материјал са изложбе

АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,МАТЕРИЈАЛ СА ИЗЛОЖБЕ

Током боравка у Италији док је преговарао са папом Климентом Једанаестим, Сава Рагузински је донео у Русију статуу Афродите – Венере из Тауриде из 3. века пре нове ере.

Захваљујући Савином личном познанству са папом и преговарачким вештинама она је уместо караваном и каналима црног тржишта, у Русију стигла као лични поклон папе цару Петру Великом.

„То стоји на постаменту скулптуре која је данас једна од најважнији експоната у Ермтажу“, каже Вукомановић.

То је у Русији била прва античка статуа наге жене и дуго је красила Летњи парк – царску резиденцију у центру Санкт Петербурга.

Сава је донео у Русију и све остале скулптуре које су некада стајале у Летњем парку.

Његова палата била је трећа до царске – најближи комшија цара који није био фамилија, подсећа Вукомановић.

Делила их је палата грофа Апраксина, царског ујака.

На том простору је данас музеј Ермитаж, али су остали сачувани подруми палата.

„Он је био десна рука, тајни саветник цара и био изузетно моћан човек.

„Како је формирао балканску политику, тако је формирао и политику према Кини и вектори руске политике су и данас практичну у тим оквирима које је задао Сава“, каже Вукомановић.

Снажне везе са Херцег Новим

Топло море и Јадран један су од праваца те балканске политике, а баш ту је и Савина родна Херцеговина.

Он је за живота остао везан за овај крај, па је недавно изложба о Савином животу и у Херцег Новом, бисеру Боке Которске.

„У знак захвалности и сећања, у Херцег Новом му је 2014. године постављен споменик.

„Ово обележје не налази се случајно на прочељу цркве на Топлој, јер је чувени гроф био је донатор храма и своју мајку сахранио је на овом месту“, рекао је Мирко Мустур, потпредседник Општине Херцег Нови, преноси Дан.

Кроз личност грофа Саве Владиславића огледају „историја и бројне везе руског и нашег народа“, додао је.

Владиславић је црквама у Херцег Новом даривао многе црквене књиге Јеванђеље, литијски крст и путир који се користи за верске обреде.

Могуће због личне везаности за српског светитеља Саву, желео је да га сахране у оближњем манастиру Савина, где се чува крст Светог Саве.

Колико је побожност њему била важна говори и мишљење грофа Апраксина који је цару представио Владиславића после првог сусрета 1703. године:

„Одликује се великом побожношћу, Бог управља његовим срцем; он је зналац; и сав је предат задатој речи“, цитира Вукомановић.

„Па није ли то оличење светосавља“, наводи он.

Сава је основао град Тројицкосавск на тадашњој граници са Кином, кад је ишао у мисију у Пекинг да се утврди граница и потпише уговор о трговини.

Смештен је у далеком Забајкалју, близу Бајакалског језера.

Налази се на истоку Сибира и сада је то на граници Русије и Монголије и данас се овај градић зове Кјахта.

„Сава оснива град на (празник) Свете Тројице, а савск је по Светом Сави српском, подиже прву цркву која није под јурисдикцијом Српске православне цркве а која је посвећена Светом Сави.

„То је једини град у историји човечанства који је посвећен Светом Сави српском, немамо га ми у Србији“, каже Вукомановић.

`Човек маште, колико и реалист`

Вукомановић је одрастао са свешћу да у породици имају славног претка, а последњих неколико година живота посветио је томе да Саву Владиславића отргне од историјског заборава.

Први који је одшкринуо та врата и осветлио његово име био је Јован Дучић, дипломата и можда њихов даљи заједнички рођак.

Српски и југословенски писац и песник на основу тада доступних података написао је књигу „Гроф Сава Владиславић“.

У наднаслову монографије из тридесетих година 20. века стоји опис „један Србин дипломата на двору Петра Великог и Катарине Прве“.

„Србин Херцеговац, значи Медитеранац више него Балканац, човек маште колико и реалист, и човек сна колико и позитивни стваралац“, описује га Дучић.

Вукомановићу, иначе првом из херцеговачке породице који је рођен и одрастао у Београду, деда стриц је још 1988. испричао о претку који је био „гроф у Русији“.

Грб Владиславића

АУТОР ФОТОГРАФИЈЕ,МAТEРИЈАЛ СА ИЗЛОЖБЕ

Потпис испод фотографије,Грб Владиславића гравура

Сава Владиславић је грофовску титулу добио 1725. од царице Јекатерине, пре него што је послат на мисију у Кину – да преговара о граници између два царства.

Бранко тако, као 16-годишњак, сазнаје да се њихова породица није одувек презивала Вукомановић, већ Владиславић, али да су вероватно променили презиме због крвне освете.

„Постоји породична легенда за коју желим да верујем да је истинита, да је Сара Владиславић родила близанце Вукомана и Дуку и од Вукомана су Вукомановићи, од Дуке Дучићи, то је оно што је Дучић тражио.

„Он је истраживао о Сави испитујући сопствено порекло“, каже Вукомановић

Сара је била Савина снајка, супруга његовог рођеног брата, они су потомци те бочне линије по предању које се преносило с колена на колено.

И у Србији и у Русији мало познат

Сава Владиславић је преминуо 17. јуна 1738. године на свом имању Матокса у санктпетербуршкој губернији.

Пред крај је живео повучено, јер су му преминуле три кћери.

Сахрањен је у Благовештенској цркви – Националном пантеону Русије, лавре Светог Александра Невског у Санкт Петербургу.

Татиана Попадева је пре неколико година учествовала на конкурсу научних радова који се био посвећен Сави Владиславићу у организацији једне невладине организације.

Тада су млади руски стручњаци, каже, написали већину добрих радова о томе колико је Сава био значајан у Русији, али није било ширег одјека.

После те конференције објављени су чланци, био је сниман и филм, али све то није имало великог утицаја да се руско становништво масовније упозна са његовим радом.

„То је била научна конференција, али кад је реч о просечном човеку кад сам питала своје пријатеље шта знају о њему – они не знају ништа.

„Када учимо историју Русије у школама нико не прича за Рагузинског, нажалост“, каже Попадева за ББЦ.

О њему се и на простору Балкана тек полако сазнаје.

Изложба са више од 100 докумената, слика, цртежа и фотографија артефакта који сведоче о импозантном животном путу, делу и завештању „најмоћнијег Србина након Цара Душана“ први пут је летос представљена српској публици у Галерији РТС-а.

Организована је захваљујући Националној библиотеци Републике Бурјатија и Представништву Министарства спољних послова Русије у граду Улан Уде, престоници ове републике Руске Федерације на чијем се крајњем југу налази град Кјахта, древни Тројицкосавск.

Изложба је сада на турнеји – била је у музејима у Гацком и Градишки у Босни и Херцеговини и Суботици.

Савин потомак, по образовању економиста, презадовољан је одзивом на изложбе.

Ипак, наводи да би посебно у српским школама о Сави Рагузинском могло да се учи готово из свих предмета, не само из историје.

„Учимо музичко нашу децу, дотакнемо се епохе класицизма и барока, замислите наставница каже `Децо, знате једном Србину је Вивалди посветио оперу`.

„Или учимо географију Азије, па каже да је један Србин направио граница између две највеће азијске државе, такође књижевност – учимо о Пушкину, највећем руском поети, и кажемо да му је он довео прадеду, одмах би се пажња повећала, а Сава то заслужује“, закључује Вукомановић.

BBC на Српском

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име