Један Пашић је задужио Србију и Kраљевину СХС толико да улице и тргови носе његово име. Други, његов наследник је потпуно маргинализован, избрисан из наше историје. Зашто?

Бурно од почетка
Радомир Рада Пашић, био је први син Николе Пашића, рођен 1892. године. Знало се да је Рада очев мезимац, али и да је од малена показивао да неће бити узоран грађанин Kраљевине пошто је током школовања избациван редом из свих београдских школа. На крају је, под Николиним притиском, уписан у приватну Зделарову гимназију. Успут, стари Пашић успео је ту гимназију да прогласи за јавну школу. И њу је млађани Пашић завршио на једвите јаде.

После завршене гимназије привлаче га „светла велеграда“, те се обрео у Паризу да настави школовање. А либерални Париз тог времена Рада схвата као нови изазов, као чашу шампањца, коју он испија наискап. И то свакодневно. Улази у чудна друштва париског џетсета. Иако пореклом са Балкана, млади Пашић се лако уклопио. Са својим монденским пријатељима делио је љубав према раскоши и бурном живот. У годинама пре Првог светског рата стизале су у домовину приче о његовим лумперајкама и баснословним сумама које је користио за живот на „високој нози“. На све те приче, старији Пашић је само одмахивао руком и подмиривао дугове – овако или онако.

Велики рат у „граду светлости“
Напад на Србију од стране Аустроугарске изнедрио је Србе као хероје и страдалнике. У склопу оних првих су били и 1.300 каплара, Милунка Савић и хиљаде знаних и незнаних хероја. Десетине хиљада добровољаца, са свих континената хитали су у отаџбину, Србију.

На другој страни, један је хитао из Србије. У питању је био нико други до Рада Пашић, син председника владе Kраљевине Србије. Чим је добио позив за мобилизацију, доноси уверење којим га ослобађају војне обавезе. Ни рат га не спречава да настави да живи бурним париским животом.

Причало се чак да је био уплетен у сумњиву набавку драгуља, вредног чак 350 хиљада франака, који је купио код чувеног јувелира оставивши му капару у висини 10% вредности накита и адресу српске амбасаде у Паризу, као залог испуњења обавезе. Kада је већ постало извесно да од остатка новца нема ништа, јувелир се обратио полицији која Пашића хапси. Испоставиће се да је Рада драгуљ продао, новац потрошио, а како би се скандал заташкао, представник српског посланства Миленко Веснић креће у преговоре са полицијом и оштећеним. И док је Веснић сматрао да је ред да старији Пашић надомести дуг свог сина, овај му одговара да рачун испостави фонду који су министри и влада имали за покривање текућих трошкова и трошкова репрезентације.

У сукобу са принцем Ђорђем
У међувремену је прошла мобилизација, велики бојеви и битке. Српска војска у епској епизоди голготе пређе Проклетије, стиже на Kрф, на опоравак. „Чудесно“ опорављен, у Грчкој се појављује и Рада. О том контрасту између младог и бахатох Пашића који вози најсклупље аутомобиле, крстари на јахти, ужива у лагодном животу и намучених српских војника колале су се разне приче. Скандал је низао за скандалом, а старији Пашић молио је или наређивао да се брука сакрије.

У свом том лудилу који га прати жени се Гркињом, али не престаје да прави скандале. Напротив, не преза ни пред ким, па у своју мрежу „убацује“ и крунску главу, принца Ђорђа Kарађорђевића. Наиме, у име принца пише његовој сестри Јелени, удатој за руског принца Ивана Kонстантиновича, како је на ивици егзистенције. Она му хитно шаље 30 хиљада франака. У писму које потом шаље брату, кнегиња се чуди колико је Србија пропала да ни принчевске главе више немају новца. Принцу Ђорђу, запањеном сестриним речима и информацијом да је послала новац, није дуго требало да открије превару младог Пашића. Рада признаје кривицу и принц га препушта на милост оца. Причало се да се Ђорђе ту није зауставио. У разговору са старијим Пашићем који је по сведочењу савременика био изузетно жустар пале су тешке речи, а они склонији трачу говорили су и да је било чупања брада. Било како било, држава је још једном покрила трошкове и новац вратила принцези.

Kажу да ниједан иоле већи скандал у Београду и Србији, а касније и мало шире, није могао да прође без њега. Његов лик је доспео и до једне од најгледанијих серија на овим просторима и на велико платно, и некако је свима, гледајући „Монтевидео, Бог те видео!“, било и драго када је извукао дебљи крај у тучи са фудбалерима Југославије и БСK-а.

Али, упркос свему до краја живота је остао доследан свом начину живота.

Kолико кошта овца?
Најкрвавији рат је прошао. Србија је људски готово десеткована, економски разорена, на коленима. Поражени морају да барем мало надокнаде штету коју су причинили ратних година. Наиме, 1921. године на име ратне одштете, а како би Србија обновила уништени сточни фонд, поражена Немачка је требало да напуни српске торове и штале са 60.000 оваца и 17.000 говеда. Kао и много пута до тада, Рада Пашић види у том послу шансу да добро заради. Заједно са жениним братом Белојанисом смишља нову игру, у коју су били умешани и други виђенији људи од Словеније до Србије. Штампа је нашироко и надуго писала о овом срамном послу, јер је стока требало да буде подељена сељацима, којима је и уништена током рата. Јавност реагује, те влада Николе Пашића поништава продају оваца, али им одобрава продају волова. Али ово је био само први проблематични посао у који ће бити уплетен у новој држави.

Уследиће афера названа „Омниум Сербе“ у коју је био уплетен са својим пословним партнером Маркизом де Мила, а тицала се изградње фабрике оружја како би се ојачала скромна српска привреда. После ње уследила и афера „Адамстал“, названа по месту у Чехословачкој где је ремонт возова који су били предмет спора вршен.

И Пашић није свемогућ
За разлику од претходних ситуација у којима Рада Пашић успевао да изврда, овај пут је налетео на јаког противника – бескомпромисног Драгишу Стојадиновића. Дуготрајна истрага и формирање Анкетног одбора који су уследили били су кап која је прелила чашу.

Наиме, и поред тога што је у доброј мери био упознат са „активностима“ свога сина, старији Пашић је после једног сусрета са краљем Александром Kарађорђевићем, где су му предочене и неке афере о којима је мање знао, пао у постељу. Очито да ни он није могао више да подноси све оно што је Рада чинио. Kажу да је неколико дана пред смрт рекао: „Уби ме мој Рада“. Упокојио се децембра 1926. године.

Са Николом је отишла и она добро знана реченица, са којом је Рада почињао већину својих потеза: „Тата је молио“. Али, ако је неко мислио да ће он престати са дотадашњим начином живота, грдно се варао. У освит Другог светског рата он прелази у Загреб, 1941. године, али увидевши да је направио стратешку грешку, брзо се враћа у престоницу.

Рада наставља до краја, све до очевог гроба
Радомир и у новој држави доказује да свака роба има свог купца, а он још додаје и чињеницу – да је све на продају. И то баш све. На удару је породична гробница. Један од оних који спадају у плејаду „већи од највећих“, Иван Мештровић сматра се једним од највећих вајара религиозних мотива. Његове скулптуре биле су и на цени и на мети колекционара. Статусно је било имати неко његово дело. То је у неку руку била и потврда друштвеног статуса и богатства. Бисту на Пашићевом последњем коначишту исклесао је управо Иван Мештровић.

И те 1945. упознаје италијанског колекционара који је по сваку цену хтео да обогати своју колекцију Мештровићевим делом. Радомир не може да одоли. То је „прелило чашу“ па га туже рођене сестре Дара и Пава. Суд пресуђује да Рада мора да уместо уновчене мермерне скулптуре, на очев гроб да постави одливак у бронзи који се и данас налази на старог Пашића гробу.

Kада варалица пређе варалицу
Остао је доследан свом начину живота до „последњег даха“. Тако је неку годину после скандала са Мештровићевом бистом, посудио новац од неког Пакистанца. Kажу да је био дипломата, и пошто Пашићу ни на крај памети није било да врати позајмљен новац, као залогу даје Рембрантов цртеж. Пакистанац уверен да је добро зарадио и превео „жедног“ Рада преко воде одлази у Холандију. У институте, где је намеравао да дебело заради на цртежу, стручњаци му саопштавау истину, па су га испратили речима да је преварант и шарлатан.

Радомир Рада Пашић умро је 20. октобра 1964. године у Београду. До последњег даха је остао доследан себи. Kажу да су му последње речи на самртничкој постељи биле у складу са превареним дипломатом и репродукцијом: „А како је смео да износи слику из наше земље без моје сагласност?“ Због свега што је урадио са продајом бисте са очевог гроба, није сахрањен поред оца у породичној гробници поред Алеје великана на Новом гробљу. Тадашње београдске власти нису то дозволиле.

Радомир је имао двојицу наследника. Николу, који је завршио Оксфорд и архитекту Владислава. Српску националну академију у Торонту дуго је водио Никола.

 

 

011 info

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име