Осјећали су бол, усамљеност, тугу. Долазили до тог осјећања среће, док је отров текао венама слабости, а након тога упознали би пакао.
Осјећати се срећно и бити срећан, два су појма различита. Анестезија касније често боли више него сама бол због које смо је узели.
Нису то тада несрећни знали. Срећа је била ријеч непозната, коју су мислили задобити једним покретом игле. Срећу су спознали када су схватили да се бол одболовати мора. И да срећа изнутра долази.
Упознали су себе, чули су глас и све је било другачије. Сада чак срећом сматрају они, и један поглед у небо горе, са једним уздахом удишу радост, и једним издахом:
Хвала Ти Боже!