Понашање адолесцента се по много чему разликује од понашања детета или одрасле особе. Промене које долазе са адолесценцијом су крупне и лако уочљиве. Када би вас питали да наведете неке од особина типичних за адолесценте, сигурно бисте се сетили многих. Чињеница да су особине адолесцената опште познате указује на њихову универзалност.
У моје време није било пубертета
До скоро је било полемике о томе да ли адолесценција као квалитативно засебан период развоја заиста постоји. Многи су је сматрали савременим концептом западног дела света – нечиме што су људи измислили, а што нема упориште у реалности. Истраживања, међутим, оспоравају овакво гледиште на адолесценцију. Пронађени су многи докази да се адолесценција заиста битно разликује од осталих животних фаза. Другим речима, и те како постоји.
Као прво, особине типичне за адолесценте, као што су ризично понашање, преокупираност сликом о себи или осетљивост на утицај вршњачких група, су уочљиве у свим културама света. Оне нису карактеристичне само за Запад. Као друго, слично се може уочити и код других врста. Сви сисари пролазе кроз развојни период аналоган људском периоду адолесценције. Као треће, понашања адолесцената су типична и кроз историју. Начин на који су Сократ, Аристотел, Шекспир и Русо описивали адолесценте се у потпуности подудара са савременим описима.
Лако видљиве и крупне промене у понашању адолесцената су последица споља невидљивих, али ипак крупних промена кроз које мозак пролази током овог значајног развојног периода.
Мозак у адолесценцији
Истраживачи развоја мозга су у почетку сву пажњу усмерили на прве три године људског живота. Сматрали су да су то једине формативне године – три године током којих мозак достиже границе свог развоја. Развој технологије и труд неуронаучника су нам омогућили да сада другачије посматрамо развој мозга. Он не престаје са навршене три године, већ траје кроз целу адолесценцију.
Промене у мозгу током адолесценције настају на молекуларном, ћелијском, анатомском и функционалном нивоу. Оне су веома драматичне. Промене су с једне стране прогресивне – рапидно расте број нових неурона и синапси. С друге стране, промене су регресивне – долази до процеса елиминације сувишних синапси, неурона и нервних веза. Принцип је „оно што се не користи – сувишно је“.
Промене на мозгу долазе изнутра и споља. Како ће се мозак током адолесценције развијати зависи од генетских фактора (изнутра). Осим тога, велики утицај има и околина (споља). Искуство особе има незаобилазан утицај на саму структуру и функционалност мозга. Сазревање мозга је дакле резултат динамичног међусобног утицаја биолошких процеса раста, утицаја спољашње средине и искуства особе.
Све ове промене у мозгу неминовно утичу на промене у понашању. Због тога је добро разумети кроз шта адолесценти пролазе – кроз шта њихов мозак пролази. Они се понашају на одређене, за њих типичне начине због тога што им се мозак развија и преуређује. Ова чињеница може да нам помогне да саосећамо са адолесцентима и да покушамо да им будемо од помоћи током овог интензивног периода. Сви ми кроз њега пролазимо.
Социјални и емоционални развој
Адолесценција је време када се освајају нове територије и развијају нови односи. Од детета зависног од родитеља полако се развија зрелија и самосталнија особа. Фокус се преусмерава са породичних на вршњачке интеракције. Бити прихваћен међу вршњацима постаје веома важно. Расте заинтересованост за нова искуства и узбуђење и жеља да се истражује и ризикује.
Овакве тенденције имају своју позитивну страну. Активности у вршњачким групама могу да доведу до развоја нових социјалних вештина и развијања снажније социјалне подршке. Слично томе, повишена жеља за новинама, узбуђење и ризиковање могу довести до прилика да се истражују понашања и привилегије одраслих. Уопштено гледано, ове промене у адолесценцији доприносе мотивацији да се истражују нова поља социјалног живота и сексуалности, што даље омогућава транзицију са породичног на самостално живљење.
Нажалост, многе од ових промена долазе са ценом. Адолесценција је период живота када долази до многих опасности – до конзумирања дрога и алкохола и небезбедних сексуалних односа, између осталог. Три најчешћа узрока смрти код адолесцената су несреће, убиства и самоубиства.
Током преласка из детињства у адолесценцију, долази такође до видљивих промена у емоционалности и регулацији понашања. У односу на децу и одрасле особе, адолесценти чешће доживљавају непријатне емоције, које су склоне да више флуктуирају, да буду интензивније и лакше оду у екстрем.
Регулација понашања у детињству се у великој мери ослања на спољашња усмеравања и ограничења која постављају родитељи и други одрасли. Током адолесценције долази до веће потребе за самосталном регулацијом сопственог понашања.
То колико се успешно адолесцент носи са променама у емоционалности и регулацији понашања, имаће изузетно значајан утицај на то како ће се сналазити у сопственом све ширем социјалном функционисању. Способност регулације сопствених импулса и емоција не утиче само на доношење одлука о учествовању у штетним и опасним активностима, већ и на осетљивост на менталне поремећаје.
Доношење одлука у адолесценцији
Неке од одлука које свакодневно доносимо могу да имају дугорочне последице по наше здравље и друге аспекте живота. Ми можда нисмо ни свесни да свакодневно доносимо одлуке, јер смо развили склоност да се понашамо на одређене начине, који сада чине део наше дневне рутине. Ипак, наше ситне одлуке – шта ћемо да једемо и пијемо или које активности ћемо да упражњавамо – имају значајне последице.
Доношење одлука спада у више когнитивне (мисаоне) функције. На процес доношења одлука се уобичајено гледа као на мисаони процес, који се састоји од одабира одређеног става или акције између различитих алтернативних опција. Наглашава се значај вредности, преференција и уверења при одлучивању. Доношење одлука, међутим, представља нешто више од когнитивне (мисаоне) процене. Најновија схватања психолога поред мисаоних процеса стављају и емоционалне, као подједнако битне.
Део мозга који се зове префронтални кортекс је традиционално сматран центром доношења одлука. Он нам омогућава да радимо многе ствари које друге животињске врсте не могу – да доносимо одлуке, логички размишљамо, планирамо, итд. Овај део мозга не сазрева у потпуности до отприлике 25. године живота. То значи да адолесцент нема развијене способности које префронтални кортекс омогућава.
Поред тога, новија истраживања наглашавају да су у процесу доношења одлука укључени и други делови мозга, а поготово они одговорни за емоције. И ови делови мозга су током адолесценције у процесу драматичних и крупних промена. Све то адолесцента ставља у неповољну позицију, у којој је рањив да постане жртва многих погрешних одлука.
Дакле, свакодневно одлучивање адолесцента носи велике ризике, али и прилике. То је заиста буран период сналажења. У тренуцима узнемирености или узбуђености, у присуству вршњака, у новим и непознатим ситуацијама, адолесцент треба да доноси одлуке. Како испунити захтеве које родитељи и наставници постављају, а уједно бити прихваћен међу вршњацима? Како задовољити велику потребу за новим узбуђењима, а уједно не прекорачити границу ка опасном?
Чини се да су многе погрешне одлуке у периоду адолесценције незаобилазне. Треба се, међутим, подсетити да добре одлуке долазе из искуства, а искуство долази из лоших одлука.
Шта родитељи могу да учине?
Као прво, неопходно је разумети и прихватити да мозак адолесцента пролази кроз велику буру. Последице те буре се одражавају кроз понашање адолесцента. То је здрав, нормалан, природан процес сазревања мозга, који се понекад, нажалост, испољава кроз друштвено неприхватљиво понашање. Млада особа за то није крива. Било би добро да родитељ то увиђа.
Већ смо нагласили колико последица свакодневне одлуке могу да носе са собом. Неке су позитивне, неке негативне. Због тога је потребно да родитељ не остави своје дете да само доноси све своје одлуке. Одређено усмеравање је неопходно. С друге стране, адолесцентима треба омогућити да сами одлучују. Они ће неминовно да праве грешке и то је у реду.
Било би добро да родитељ пружи адолесценту слободу да прави одлуке – и исправне и погрешне – али и да му помогне да разуме последице те слободе. Позитивна понашања треба некако похвалити или наградити. Треба им показати начине како да се носе са проблемима. Ако у неком свом понашању пређу границу, добро је разговарати о томе и пустити их да сносе негативне последице погрешне одлуке, али у безбедном оквиру. Грешке у одлучивању су изузетно вредне ако се из њих нешто научи.
Аутор је андрагог и РЕБТ психотерапеут
psihoterapijaipsiholoskosavetovanje
