Човек има само могућност да живи и да постоји. А како ће искористити ту могућност то зависи од низа околности. Зависи од онога што смо добили на рођењу, од онога што смо прошли као искуство, и да ли смо успели да у тој читавој мрежи и паучини отворимо простор за сопствени живот. Да разумемо у једном тренутку да сваки моменат које прође је надокнадив и да га треба живети. А често живимо притиснути прошлошћу, прошлошћу која нас стално враћа и која нам једноставно не да и не дозвољава да будемо у тренутку живота и окренути некој скоријој будућности. Стварању стратегије и планова реалног живота. Ту је уствари највећа човекова замка. Сам себе веже за нешто што је мртво , за нешто што не можемо исправити, нешто што можемо сагледати, јер садашњост исто тако може прошлост да мења.

Развијајући се, човек другачије гледа на стварност а онда другачије и меримо своју прошлост. Када је човек заробљен прошлошћу, у тој тамници прошлости, закључан, затворен ланцима и тешким катанцима и онда стално живи у томе и све је проблем. Сва тежина садашњег живота је везана за прошлост и осуду прошлости. Криви су нам родитељи, крива нам је држава у којој смо одрасли, нисмо имали довољно пара, били смо сиромашни или, имали смо превише пара али родитељи нису обраћали пажњу на мене него су ми само куповали поклоне. Увек постоји прича и свако од нас има причу. Има своју прошлост и своје трауме и своје лепе тренутке мање више, неко има више ружних неко има више лепших тренутака али када се забетонирамо у живот прошлости онда смо ми у проблему. Ми практично у овом животу не постојимо, не живимо, постајемо већ они који миришу љубичице одоздо, живе као зомби свет.

Зато је можда и настала читава прича и потреба за нарацијама о зомбијима у западном свету, о мртвим душама које живе које једноставно не могу да се отргну своје трулежи. А где је излаз у томе? Излаз у томе је у борби! У борби са собом и развијању свесности и да ипак живот који сада водимо може променити нашу слику у прошлости. Може дати другачији моменат, другачију перспективу. Јер када живимо устројени као воз када иде шинама и не може да скрене, тако и наш живот забетониран прошлошћу нема излаза. Када схватимо да је то наш проблем онда се трудимо да победимо гравитацију прошлости.

Крај првог дела

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име