U Justinovom delu, međutim, zapažamo često posezanje za leksemama koje poseduju ekvivalent u srpskom jeziku (navodimo ih u zagradi, iza kurzivom istaknute crkvenoslovenske lekseme), što autoru omogućava stvaranje jedne posebne, uzvišene tonalnosti bogoslovskog promišljanja stvarnosti, odeljivanje sakralnog od sekularnog, teocentričnog od antropocentričnog viđenja sveta:
Ko ljubi (voli) Boga i drži zapovesti Božije, oblači se u silazeću s visine silu Duha Svetoga (koja silazi s visine), koja se ne javlja veštastveno (materijalno), već kao zemna (ovozemaljska) svetlost (Dogm. 3, 555); Nikakav um, ne samo ljudski nego i anđelski, ne može postići (spoznati) Njega, ni jezik izraziti (Dogm. 1, 81); Anđeli […] se kreću u granicama svoje bogozdane (Bogom sazdane) prirode (Dogm. 1, 237); Bogolikost duše sastoji se u odražavanju prvoobraza (praslike) Božijeg u bogoobraznoj (bogolikoj) duši čovekovoj (Dogm. 1, 253); Stvoren po obrazu (po liku, po ikoni) trojičnoga Božanstva, čovek se javlja kao odražaj toga Božanstva u najbitnijoj srži svoga bića (Dogm. 1, 253); … u svako vreme prositi (moliti se, iskati) sa verom da Gospod dođe, nastani se u njemu, usavrši ga i ukrepi u svima zapovestima svojim, da bi duša njegova postala obitalište (stanište) Gospoda Hrista (Dogm. 3, 588); To se postiže blagodatnim preporođajem čoveka i svih njegovih organa poznanja (spoznaje) putem upražnjavanja evanđelskih dobrodetelji (vrlina) (Dogm. 1, 80)
Ponekad se u stilogenoj funkciji koriste i arhaizmi:
Svome bogodanom cilju čovek nesumnjivo grede ako svako delo duše svoje, bića svog, čini u ime Božije i radi slave Božije (Dogm. 1, 259); Naznačenje i odnos čoveka prema vidljivoj prirodi Gospod Bog je odredio rečima svojim koje je kao prve uputio rodu ljudskom (Dogm. 1, 259); Da prvorodni greh nije bio majka svih potonjih grehova, da nije bio beskrajno paguban i užasan, on ne bi izazvao onako pagubne i užasne posledice (Dogm. 1, 278); Na njemu (dogmatu o Sv. Trojici) je kao na nepokolebljivom i nerazorivom dijamantskom temelju sazidan sav čudesni bogočovečanski čertog našega spasenja (Dogm. 1, 126)
Paradoksalno, ali i u teološkom izrazu ave Justina, kao i u njegovom literarnom opusu, izražena je sklonost ka stvaranju novih reči – okazionalizama, koji se grade bilo u skladu sa tvorbenim sistemom, bilo sa narušavanjem tvorbenog sistema, bilo po okazionalnim tvorbenim modelima. Tako, uočljivo je prisustvo derivata sa sufiksima –ost, -nje (-anje, -enje), prefiksima sa-/su-, o-, bez/bes-, obez-/obes-:
Ljudsko biće se osutelesnjuje Bogočovečanskom telu Hristovom (Dogm. 3, 564); Ogubavljen gubom greha, ljudski um je iskvario i unakazio svoju bogoliku prirodu (Dogm. 1, 79); U Bogočovečanskoj veri se sadrže sve bogočovečanske svete tajne i svete vrline, koje obavljaju naše ohristovljenje, naše obogočovečenje, naše oboženje, naše otrojičenje, i kroza sve to – naše spasenje (Dogm. 3, 211); To je jedini način … da čovek, obesplođenu grehom prirodu svoju, oplodi besmrtnošću i večnošću (Dogm. 1, 22); Sveti Oci nazivaju Boga bezimenim, mnogoimenim, nadimenim (Dogm. 1, 72); Hraneći se rodom ovog drveta, čovek je mogao i telom ostati bezbolestan i bessmrtan (Dogm. 1, 253); U prevečnom savetu Božijem određeno je da se ljudi spasu posinaštvom Bogu kroz Isusa Hrista (Dogm. 1, 329); Sa premnoge ljubavi svoje prema ljudima Bog ih Gospodom Hristom oživljava iz grehovne osmrćenosti (Dogm. 1, 330); Oglavljena čovekom kao tajanstveno telo njegovo, zemlja je sa svima tvarima postala prokleta zbog čoveka (Dogm. 1, 285)
Među okazionalnim leksemama u „Dogmatici“ česte su i složenice:
Sveti Vaseljenski Sabori […] samo jednu svevrednost ispovedaju, brane, veruju, blagoveste i svebudno čuvaju: Bogočoveka Isusa Hrista (Dogm. 3, 237-238); Iz vere, kao iz prvovrline, roje se sve svete vrline i sve svete tajne (Dogm. 3, 211); Pri njegovom hristomudrom duhu i stavu, Crkva je ne samo jedna nego i i jedina (Dogm. 3, 211); Večnost je svagdaživot, zbog čega se ovaj pojam obično pripisuje jedino bespočetnom jestestvu (Dogm. 1, 95); Tu božansku uzvišenost i neprikosnovenost Svetoga Duha naglašava sam Spasitelj kada objavljuje duhohulnim farisejima da će se svaki greh i hula oprostiti ljudima (Dogm. 1, 149-150); Grehocentrično samoljublje je postalo glavna poluga njihove delatnosti (Dogm. 1, 297)
Karakteristično je i nizanje okazionalizama, čime se dodatno potencira novina i aktuelnost autorske misli, nastojanje da se oneobičavanjem izraza čitaocu sugerira novi pogled na pojave koje su predmet razmatranja iz perspektive teologije, kao u primerima:
Sveti Oci u stvari neprestano apostoluju (Dogm. 3, 237-238); U visinu božanskih savršenstava čovek može rasti jedino ako sebe podvigom samoodrečne vere učini zajedničarem u korenu božanskih istina Hristovih (Dogm. 1, 22); Cilj je čovekova postojanja je […] da postigne oboženje celokupne prirode svoje zajedničarenjem u Božijoj prirodi (Dogm. 1, 253); […] dobrota i ljubav Božija prema ljudima vrhune u Spasiteljevom podvigu iskupljenja (Dogm. 1, 222);
U delu oca Justina nailazimo i na lekseme i sintagme informativno-publicističke provenijencije, naročito ukoliko je njihov sadržaj usmeren na interpretaciju aktuelnih zbivanja i procesa. Ovim se postiže živost izlaganja, prevazilaženje distance između autora i čitalaca, Crkve i šire intelektualne javnosti, na koju on nastoji da aktivno utiče svojim porukama:
Večni život, koji je dat u Ličnosti Gospoda Isusa, neminovno se projecira i kao njegovo učenje (Dogm. 2, 734-735); Predavši sebe Gospodu Hristu, i živeći u Njemu i Njime, čovek postaje sutelesnik Hristov, eternizira dušu svoju (Dogm. 1, 39); Sačinjavajući jednu polifonijsku celinu, svojstva Božija niti dele biće Božije, niti narušavaju njegovo jedinstvo i prostotu (Dogm. 1, 86); Bog je, na božanski tajanstven način, i centar, i periferija, i atmosfera svega što postoji, svega što je postalo, t. j. svega zavisnoga (Dogm. 1, 90).
U „Dogmatici“ su prisutni i elementi emocionalno markirane sintakse – interogativne i eksklamativne rečenice, koje naučničko izlaganje približavaju pastirskom i propovedničkom:
Šta je Bogočovekov podvig spasenja roda ljudskog ako ne podvig opraštanja grehova ljudima? (Dogm.2, 720); Bog je nigde i svuda. Šta je neshvatljivije za razum od ovoga? … Kakav razum bi primio ovo, kada ne bi bilo vere? I zar ne bi to izgledalo smešno? A nemati kraja – zar to nije teže od svake zagonetke? (Dogm. 1, 36); Šta Gospod Hristos uopšte traži od svakog čoveka kao uslov idenja za Njim? – Jedno, samo jedno: da se odreče sebe i uzme krst svoj (Dogm. 1, 37); Tako, svuda dolazimo do protivrečnih zaključaka. Kakav mrak, i kako je svuda nužna vera! Apostol Pavle […] sve je smatrao za trice i štetu prema prevažnome poznanju Hrista Isusa Gospoda svoga (Dogm. 1, 39); O premudrog promisla Božijeg! On zlu volju pretvara u sredstvo spasenja verujućih (Dogm. 1, 321)
Specifičnosti sintaksičkog nivoa uočavaju se i u visokoj frekventnosti arhaičnih inverzivnih konstrukcija sa postpozicijom kongruetnog atributa, u čijem svojstvu se tradicionalno koriste lekseme semantički relevantne za sakralni tekst:
Jer spasti se znači: oživeti iz grehovnog mrtvila, i ući u život novi, u život večni, u život bogočovečni (Dogm. 2, 699); Grehom je čovek osmrtio sebe, i smrt je postala zakon za ljudska bića; rađajući se kao čovek, Gospod Hristos izgoni iz ljudske prirode načelo smrti – greh, i obesmrćuje sav rod ljudski (Dogm. 2, 365); Niko i ništa ne može pokolebati pravdu Božiju, jer pravda Jego prebivajet vo vjek vjeka (Dogm. 1, 128).
Za Popovićev teološki izraz karakteristično je i korišćenje sintaksičkih ponavljanja, naročito u semantički ključnim delovima teksta. Ponavljanje se može realizovati i na morfemskom i leksičkom planu, što se takođe često koristi kao efektno stilsko izražajno sredstvo. U primerima koje navodimo nailazimo na kombinovana ponavljanja:
Bog je sav – um, sav – razum, sav – duh delatni, sav – svetlost (Dogm. 1, 105); Samobitni, večni Bog ima samobitnu, premudru volju, u kojoj je sve savršeno, sve apsolutno, sve neizmenljivo (Dogm. 1, 107); Po Bogočovečanskom biću svome, Crkva je jedna i jedina, kao što je Bogočovek Hristos – jedan i jedini (Dogm. 3, 212); Poput svetih Apostola, sveti Oci i Učitelji Crkve heruvimski bogomudro i serafimski revnosno ispovedaju jedinstvo i jedinstvenost Crkve Pravoslavne (Dogm. 3, 211); Bogočovečanska sila Spasiteljevih reči spasava … od sile koja usmrćuje, umrtvljuje, ubija (Dogm. 2, 699); Bogolikost čovekovog bića i jeste proevanđelje, praevanđelje, besmrtno evanđelje, neuništivo evanđelje, prirodno evanđelje svakoga čoveka koji dolazi u svet (Dogm. 3, 697).
Koegzistencija emocionalnosti i racionalnosti izlaganja, iz kojih proističe preplitanje odlika naučnog stila sa ekspresivnim sredstvima koja su uglavnom svojstvena drugim sakralnim žanrovima (molitva, poslanica, propoved) ili drugim funkcionalnim stilovima (informativno-publicističkom, književnoumetničkom), kao što smo pokazali, čini osnovno obeležje teološkog izraza oca Justina Popovića. Na kraju, istaći ćemo i to da se u Justinovim teološkim delima mnogo više nego kod drugih teologa „probija“ individualnost, koja je u neposrednoj zavisnosti od njegove duhovničke harizme i bogoslovskog autoriteta, ali koja korespondira i sa njegovim literarnim afinitetima. Izvesno je da lepota, ekspresivnost i emocionalnost bogoslovskog izraza oca Justina nisu puki ukras, nego da izviru iz karakteristika same teologije kao učenja upućenog ne samo umu, nego pre svega srcu čovekovom kao organu bogopoznanja.

 

KRAJ

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime